Isusovo uskrsnuće

Uskrnuće Kristovo
Isenheimski oltar (Grünewald)

Isusovo uskrsnuće ili vaskrsenje, je prema Novom zavjetu, naročito evanđeljima, čin Isusovog uskrsnuća (vaskrsenja) iz mrtvih nakon njegove smrti na krstu (uskrsnuće ne treba mešati sa kasnijim uzašćem na Nebo).

Hrišćanska tradicija prenosi da je Isus nekoliko dana nakon pogubljenja ustao iz mrvih. Neki od Isusovih sledbenika bili su uvereni da ga je Bog digao iz mrtvih i da im se ukazao kao "živi Gospodar".[1] Prema evanđeljima, Isus razapet na križu je nakon svoje smrti trećeg dana oživio i uskrsnuo, uznevši se na nebo. Ovaj biblijski čin kršćani slave kao Uskrs. Novi zavjet negde doslovno opisuje vaskrsenje, dok druge dopušta drukčija tumačenja.[2]

Većina kršćanskih crkvi prihvataju Isusovo uskrsnuće kao historijsku činjenicu koja je od središnje važnosti za njihovu vjeru. Liberalniji kršćani, ne vjeruju u tjelesno nego samo u duhovno uskrsnuće. Kritički proučavaoci pak smatraju ovu priču kao alegoriju i legendu.

Neki proučavaoci ukazuju i na političke funkcije mita o Isusovu uskrsnuću koji se pokazao kao bitan faktor preobrazbe ranog kršćanstva u institucijsku religiju.[2] Naime, pravovjerno učenje o tjelesnom uksrsnuću je ozakonilo hijerarhiju klera kroz čiji se autoritet moralo prići Bogu, dok je gnostičko učenje o duhovnom uksrsnuću bilo potencijalno subverzivno za ovaj poredak jer je tvrdilo da svako ima neposredan pristup Bogu i uskrslom Kristu.[3]

Hrišćanski navodi

Dio serije članaka na temu

Hrišćanstvo

Christian cross
Kršćanstvo

Isus Hristos
Rođenje · Krštenje · Učenje
Smrt · Uskrsnuće

Osnove
Apostoli · Evanđelje · Crkva

Historija
Rano kršćanstvo · Oci · Sabori
Ikonoklazam · Šizma · Križari
Reformacija · Ekumenizam

Tradicije

Teologija
Stvaranje · Pad · Grijeh · Sud
Spasenje · Carstvo · Hristologija
Trojstvo (Otac, Sin, Sveti duh)

Biblija
Stari zavjet · Novi zavjet
Knjige · Kanon · Apokrifi

Ova kutijica: pogledaj • razgovor • uredi

Kanonski

Prema Evanđelju po Luki, sami su učenici zapanjeni i prestrašeni pojavom Isusa, te su isprva pretpostavili da su videli njegov duh. Međutim, Isus im je protivrečio: »Dotaknite me i uverite se, duh nema meso i kosti, a kao što vidite, ja ih imam.« [4] Pošto mu i dalje nisu verovali, tražio je nešto da jede; dok su ga zapanjeno gledali, pojeo je komad pečene ribe, što nijedan duh ne može učiniti. Luka dalje prenosi da je Petar eliminisao metaforičke interpretacije događaja kome je, kako sam kaže prisustvovao. »Nakon što je ustao iz mrtvih, jeli smo i pili s njim.« [5]

Jevanđelje po Jovanu prenosi sličnu priču: Toma izjavljuje da neće verovati da je Isus odista ustao iz groba sve dok ga ne bude mogao svojim očima videti i dodirnuti. Isus, kada se pojavljuje, govori Tomi: »Stavi prst ovde i vidi moje ruke; pruži ruku i stavi mi je na bok; budi pun vere, a ne bez vere.« [6] Po Jovanu, ono što je važno jeste da je Toma, koji isprva nije verovao u Isusovo uskrsnuće, Isusa nazvao "moj Gospodar i moj Bog", što je bio način na koji su nazivani rimski carevi.[1]

Međutim, neki delovi Novog zaveta navode na drukčija tumačenja uskrsnuća.[2] Luka i Marko prenose da dok su hodali drumom za Emaj, dvojici učenika se Isus pojavio u »drukčijem obliku«, a ne u svom telesnom obličju.[7] Luka kaže da su učenici, duboko uznemireni zbog Isusove smrti, proveli više sati u razgovoru sa strancem. Pozvali su ga da s njima ruča; tek kada je seo za sto da blagoslovi hleb, prepoznali su u njemu Isusa. U tom trenutku on je »nestao iz njihovog vidokruga«.[8]

Evanđelje po Ivanu, neposredno pre priče o »nevernom Tomi«, navodi potpuno drukčiju priču: oplakujući Isusa u blizini njegovog groba, Marija Magdalena ugleda čoveka za koga misli da je baštovan. Kada on izgovori njeno ime, ona odjednom oseti Isusovo prisustvo — medutim, on joj naređuje da ga ne dodiruje.[9]

Pavlovo iskustvo ostavlja mogućnost za različita tumačenja.[2] Dok je Pavle putovao drumom za Damask s namerom da hapsi hrišćane, »odjednom je oko njega sinula svetlost sa neba. Onda je pao na zemlju«, čuvši glas Isusa koji ga je korio zbog nameravanog progona.[10] Po jednoj verziji ove priče, »ljudi koji su s njim putovali nemo su stajali — glas su čuli ali nikog nisu videli«.[11] Druga verzija, po istom izvoru, je obrnuta: Pavle je navodno rekao »oni koji su bili sa mnom videli su svetlost, ali nisu čuli glas onoga koji mi je govorio«.[12] Sam Pavle opisuje vaskrsenje kao »misteriju«, preobražaj fizičke egzistencije u duhovnu egzistenciju, zemaljsko će umrijeti, a nebesko će se roditi.[13] Pavlova rasprava o vaskrsenju se završava rečima: »Ovo ću vam reći, braćo: telo i krv ne mogu naslediti carstvo božje, niti može uništivo naslediti neuništivo.« [14]

Nekanonski

Oni koji kažu da je Gospod prvo umro, a potom vaskrsao, greše. On je prvo vaskrsao, a potom umro. Jer, ko prvo vaskrsne, neće umreti.[15]

– Evanđelje po Filipu

U mnogim gnostičkim spisima uskrsli Isus se ne pojavljuje u običnom ljudskom obliku. On se ili pojavljuje kao sjajna prilika koja govori iz svetlosti, ili se pretvara u mnogostruka obličja.[16]

Evanđelje po Mariji viđenje vaskrslog Isusa tumači kao viziju iz snova ili transa ekstaze i predstavlja Mariju Magdalenu obdarenu vizijama Isusa koje daleko nadmašuju Petrove.

Apokalipsa po Petru, otkrivena kod Nag Hamadija, kaže da je Petar, u dubokom transu, video Hrista koji je rekao: »Ja sam intelektualni duh ispunjen sjajnom svetlošću.« [17]

Pismo Petra Filipu govori kako su se posle Isusove smrti učenici molili na Maslinovoj gori i velika svetlost se pojavila, tako da je planina zasjajila od prizora koji se pojavio. Onda im se jedan glas obratio govoreći: »Poslušajte ... Ja sam Isus Hrist koji je s vama zauvek«. Zatim, dok su ga učenici zapitkivali o tajnama vasione, odgovarao im je »glas koji je dolazio iz svetlosti«.[18][19]

Sofija Isusa Hrista, gnostički spis iz zbirke Nag Hamadi, opisuje kako se učenici okupljaju na gori posle Isusove smrti, i »tada im se pojavljuje Iskupitelj, ne u svom prvobitnom obliku, već kao nevidljivi duh. Ali njegova pojava bila je pojava velikog anđela svetlosti.« Odgovarajući na njihovo čuđenje i užasavanje, on se smeši i nudi im da ih poduči tajnama (gr. mysteria) svetog plana »za vasionu i njenu sudbinu.« [20]

Razna tumačenja

Glavni članci: Vaskrsenje i Uskrsnuće tela
Vasrkrsenje Hrista, pravoslavna ikona.

Tertulijan, rani crkveni pisac, oko 190. godine definiše većine pravoverni stav: Kao što je Isus fizički ustao iz groba, tako svaki vernik mora očekivati fizičko vaskrsenje. Kako sam kaže, nije reč o besmrtnosti duše: »Mislim da o spasenju duše nije potrebno raspravljati: jeretici, ma u kojem obliku prihvatali spasenje duše, u svakom slučaju ga ne poriču.« [21] On kaže da iz groba ustaje »ovo telo prožeto krvlju, sa kostima, isprepletano živcima, obavijeno venama, koje ... je bilo rođeno, i ... koje umire, telo, bez sumnje, ljudsko.« [22] Tertulijan očekuje da će misao o Hristovim patnjama, smrti i vaskrsenju šokirati njegove čitaoce; on tvrdi da se u nju mora verovati »zato što je apsurdna«! [22]

Međutim, neki hrišćani — koje Tertulijan naziva jereticima — ne slažu se. Mada ne poriču vaskrsenje, oni ne prihvataju njegovo doslovno tumačenje. Gnostički hrišćani tumače uskrsenje na više načina. Neki kažu da osoba koja doživljuje uskrsenje, Hrista susreće na duhovnom planu, a ne kao uskrslog Isusa koji se fizički vraća u život. Uskrsnuće se tako može doživeti u snovima, u transu ekstaze, prilikom vizija ili u trenucima duhovnog prosvetljenja.[2] Neki gnostici doslovno shvatanje vaskrsenja nazivaju »verom budala«.[23] Po njima, vaskrsenje nije događaj u prošlosti već način da se Hristovo prisustvo doživi u sadašnjosti, preko unutarnjeg doživljaja. Važna je duhovna vizija, a ne bukvalno viđenje.[24] Oni koji veruju da se njihov mrtvi učitelj fizički vratio u život pogrešno tumače duhovnu istinu kao materijalan događaj.[25] Gnostički pisci ne odbacuju vizije kao maštarije ili halucinacije; oni duboko poštuju takva iskustva kao intuitivno prodiranje u prirodu stvarnosti. Autor Rasprave o vaskrsenju, pronađene u Nag Hamadiju, kaže:

Nemojte misliti da je vaskrsenje privid (grčki: fantasia). Vaskrsenje nije privid; ono je stvarno ... Bolje bi bilo tvrditi da je svet privid, a ne vaskrsenje.[26]

Nekanonsko Evanđelje po Filipu na isti način govori o vaskrsenju, podsmevajući svima koji ga doslovce shvataju: »Greše oni koji kažu da će prvo umreti a onda vaskrsnuti.« [27] Oni umesto toga moraju »vaskrsnuti dok su živi«. Ove ranokršćanske vjernike je mogućnost susreta s vaskrslim Hristom u sadašnjici mnogo više interesovala nego događaji iz prošlosti.[28] Po Filipu, Isus se otkriva svakom na sopstveni način: »Otkrio se svima. Velikima kao veliki ... malima kao mali.« [29]

Skupina gnostika, nazvana setijci jer su se identifikovali kao sinovi Seta, trećeg deteta Adama i Eve, kažu da su neki hrišćani, zavedeni »veoma velikom greškom«, zamišljali da je Hrist iz mrtvih ustao u telesnom obliku. Oni vjeruju da se Hrist pojavio »nekolicini učenika koje je smatrao sposobnim da razumeju takve velike misterije«, i naučio ih da njegovo vaskrsenje shvate kao duhovno, a ne fizičko.[30]

Naučna objašnjenja

Glavni članci: Biblijska kritika i Istorijski Isus

Istoričari pokušavaju da utvrde šta se najverovatnije dogodilo i svako iole verovatno objašnjenje ima prednost nad objašnjenjem da je Isus ustao iz mrtvih, što sa stanovišta nauke predstavlja nemogućnost.[31] Jedno od objašnjenja pruža hipoteza vizije, prema kojoj su neki sledbenici doživeli viziju Isusa nakon njegove smrti, pa se priča raširila po hrišćanskoj zajednici.[32] Drugo objašnjenje je hipoteza ukradenog tela, prema kojoj su Isusovo telo odneli njegovi učenici ili nepoznate osobe.[33][34] Postoji i objašnjenje je da su navodi o uskrsnuću samo legende ubačene decenijama nakon Isusove smrti. Najstarije jevanđelje po Marku pominje samo prazan grob, dok Matej, Luka i Jovan pominju i prikaze uskrsnuća, koji se u nekih navodima ne poklapaju.

Političke implikacije

Glavni članak: Apostolsko nasledstvo

Ako su opisi u Novom zavetu dopuštali različita tumačenja, zašto je crkva u drugom veku nametala bukvalno tumačenje vaskrsenja, odbacujući ostala kao jeres? Elejn Pejgels smatra da je doktrina o vaskrsenju u ranohrišćanskom pokretu vršila "bitno političku funkciju". Naime, ona ozakonjuje autoritet biskupa koji tvrde da kao naslednici apostola imaju isključivo pravo rukovođenja crkvama, što je osnova papskog autoriteta do današnjeg dana.[2]

Uskrsli Krist daje upute Petru i apostolima o staranju nad "stadom".

Naime, nakon Isusovog pogubljenja njegovi sledbenici su se razišli, potreseni bolom i preplašeni za svoje živote. Izgledalo je da su njihovi neprijatelji bili u pravu — smrt njihovog vođe znači kraj pokreta. Odjednom, zaprepašćujuće vesti su protresle grupu. Luka kaže kako su čuli da je »Gospod zaista ustao i pojavio se Simonu!« [35] Lukina priča je hrišćane kasnijih generacija navela da zaključe kako je Isus imenovao Petra za naslednika i prepustio mu vođstvo. Štoviše, Evanđelje po Jovanu eksplicitno tvrdi da je vaskrsli Hrist Petru rekao da treba da preuzme mesto »pastira stada«.[36] Bilo da je ova tvrdnja istinita ili ne, ne može se proveriti. Postoje samo svedočanstva iz druge ruke vernika koji tu tvrdnju podržavaju i skeptika koji je poriču.[2]

Ubrzo posle Isusove smrti Petar se stavio na čelo grupe kao vođa i zvanični predstavnik. Po Jovanu, on je vlast dobio od jedinog izvora koji je grupa priznavala — od samog Isusa, koji im je sada govorio posle smrti. Pravoverne crkve koje u Petru vide svoje poreklo stvorile su verovanje, koje se dan-danas podržava u katoličkoj i nekim protestantskim crkvama, da je Petar bio »prvi svedok vaskrsenja« i stoga zakoniti vođa crkve. Međutim, ova tvrdnja se može opovrgnuti na osnovu samog Novog zaveta: evanđelja po Marku i po Jovanu tvrde da je prvi svedok vaskrsenja bila Marija Magdalena, a ne Petar.[37]

Počevši od 2. veka, pravoverne crkve su formulisale stav da su samo neka svedočanstva vaskrsenja imala autoritet. Pravoverni su isticali Matejevu priču po kojoj je vaskrsli Isus objavio da je njegova vlast sada dosegla kosmičke razmere: »Sva vlast na nebu i na zemlji je meni predata« te ju je poverio »jedanaestorici učenika«.[38] Posle četrdeset dana, nakon što je izvršio prenošenje vlasti, uskrsli Isus se iznenada fizički udaljio od njih i podigao se na nebo dok su ga apostoli u čudu posmatrali.[39] Posle toga, kako kaže Novi zavjet, Hrist se drugima pojavljivao samo na posredniji način.

Pejgels zaključuje da "doktrina da se sva vlast zasniva na susretu određenih apostola s vaskrslim Hristom, susretu sada okončanom jednom zasvagda, ima ogroman uticaj na političku strukturu hrišćanske zajednice." Pre svega, kako je istakao nemački naučnik Karl Hol, ova doktrina sužava rukovodeći krug na malu družinu čiji članovi drže neprikosnovenu vlast.[40] Zatim, sledi da samo apostoli imaju pravo da postave buduće vođe — svoje naslednike.[41] Ove tvrdnje ne mogu se proveriti; umesto toga, naslednici moraju štititi svedočanstvo apostola, verovati u njega i prenositi ga budućim pokolenjima.[42][43]

Izvori

  1. ↑ 1,0 1,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 232-236), Stylos, Novi Sad, 2006. ISBN 86-7473-281-X
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  3. ↑ Za detalje videti: E. Leack, Melchisedek and the Emperor: Icons of Subversion and Orthodoxy, u: Proceedings of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland for 1972 (London, 1973), I i dalje.
  4. ↑ Jevanđelje po Luki 24 :36—43.
  5. ↑ Dela apostola 10:40—41.
  6. ↑ Jevanđelje po Jovanu 20:27.
  7. ↑ Jevanđelje po Marku 16:12; Jevanđelje po Luki 24 :13—32.
  8. ↑ Jevanđelje po Luki 24:31.
  9. ↑ Jevanđelje po Jovanu 20:11—17.
  10. ↑ Dela apostola 9 : 3—4.
  11. ↑ Dela apostola, 9:7.
  12. ↑ Dela apostola, 22:9.
  13. ↑ Prva poslanica Korinćanima 15:51—53.
  14. ↑ Prva poslanica Korinćanima 15:50.
  15. ↑ „Филипово Јеванђеље”. Arhivirano iz originala na datum 2013-12-08. Pristupljeno 2013-03-23. 
  16. ↑ H.—Ch. Puech, »Gnostic Gospels and Related Documents«, u: New Testament Apocrypha I. str. 231—326.
  17. ↑ Petrova apokalipsa 83.8—10, u NHL 344. Za diskusiju o Petru i gnostičkoj tradicij i videti: P. Perkins, »Peter in Gnostic Revelations«, u: Proceedings of SBL: 1974 Seminar Papers II (Washington, 1974). 1—13.
  18. ↑ Petrovo pismo Filipu 134.10—18, u: NHL 395.
  19. ↑ Videti analizu u: M. Meyer, The Letter of Peter to Philip NHL VIII, 2: Text, Translation, and Commentary (Claremont, 1979).
  20. ↑ Sophia Jesu Christi 91.8—13, u: NHL 207—208.
  21. ↑ Tertullian, De Resurrectione Carnis 2.
  22. ↑ 22,0 22,1 Tertullian, De Carne Christis 5.
  23. ↑ Origen, Commentarium in I Corinthians, u Journal of Theological Studies 10 (1909), str. 46—47.
  24. ↑ Tertullian, De Resurrectione Carnis, 19—27.
  25. ↑ Irenaeus, AH 1.30.13.
  26. ↑ Rasprava o vaskrsenju 48.10—16, u: NHL 52—3. Videti također: M. L. Peel, The Epistle to Rheginos; A Valentinian Letter on the Resurrection: Introduction, Translation, Analysis, and Exposition (London/Philadelphia 1969); B. Layton, The Gnostic Treatise on Ressurection from Nag Hammadi. Edited, with Translation and Commentary (Missoula, 1979).
  27. ↑ Jevanđelje po Filipu 73.1—3, u: NHL 144.
  28. ↑ Videti H. H. Koester, »One Jesus and Four Primitive Gospels«, u: J. M. Robinson and H. Koester, Trajectories through Early Christianity (Philadelphia, 1971), 158—204, i Robinson, »The Johannine Trajectory«, ibid., 232—268.
  29. ↑ Jevanđelje po Filipu 57.38—35, u: NHL 135.
  30. ↑ Petrova apokalipsa 72.10—28, u: NHL 340—341.
  31. ↑ Ehrman, Bart D.. Jesus, Interrupted, HarperCollins, 2009. ISBN 0-06-117393-2
  32. ↑ Funk, Robert W (1998). The Acts of Jesus: The Search for the Authentic Deeds of Jesus. A Polebridge Press Book from Harper San Francisco. ISBN 0-06-062978-9. Arhivirano iz originala na datum 2006-08-15. Pristupljeno 2011-03-21. 
  33. ↑ „Is there historical evidence for the resurrection of Jesus? A debate between William Lane Craig and Bart D. Ehrman.”. Arhivirano iz originala na datum 2009-03-05. Pristupljeno 2011-03-21. 
  34. ↑ Carrier. "The Plausibility of Theft", p. 352.
  35. ↑ Jevanđelje po Luki 24:34.
  36. ↑ Jevanđelje po Jovanu 21:15—19.
  37. ↑ Jevanđelje po Marku 16:9 ; Jevanđelje po Jovanu 20:11—17.
  38. ↑ Jevanđelje po Mateju 28:18.
  39. ↑ Dela apostola 1:6—11.
  40. ↑ Videti K. Holl, Der Kirchenbegriff des Paulus in seinem Verhaltnis zur dem der TJrgemeinde, u: Gesammelte Aufsiitze zur Kirchengeschichte (Tübingen, 1921), II, str. 50—51.
  41. ↑ G. Blum, Tradition und Sukzession: Studium zum Normbegriff des Apostolischen von Paulus bis Irenaeus (Berlin, 1963), str. 48.
  42. ↑ Campenhausen, Ecclesiastical Authority and Spiritual Power, str. 14—24.
  43. ↑ E. Pagels, »Visions, Appearances, and Apostolic Authority«, str. 415—430.

Vidi još