Атеизам

Симбол атеизма, који је 2007. године прихватила Међународна атеистичка алијанса
Део серије о атеизму
Атеизам
  • Концепти
  • Историја
Врсте
  • Хришћански
  • Хиндуистички (Адевизам)
  • Јеврејски
  • Муслимански
Аргументи атеизма
Против Божијег постојања
Људи
Слични ставови
Агностицизам
Нерелигиозност
Натурализам
  • Хуманистички
  • Метафизички
  • Методолошки
  • Религијски
Секуларизам
Дио серије чланака на тему
Нерелигиозност
Нерелигиозност
Атеизам
Облици и варијације
Аспекти
Агностицизам
Нетеизам
Натурализам
  • Хуманистички
  • Метафизички

  • Методолошки
  • Религијски
Људи
Књиге
  • Breaking the Spell
  • Ethics
  • The End of Faith
  • The God Delusion
  • God Is Not Great
  • The System of Nature
  • Letter to a Christian Nation
  • Why I Am Not a Christian
  • Why I Am Not a Muslim
Секуларистичке орг.
  • Скуп разума
  • Свјетски пантеистички покрет
Повезане теме
  • Пародија или исмијавање религија
  • Нерелигиозност по земљама

Атеизам (грч. α — одрични префикс, грч. Θεος — Бог; без бога у дословном преводу) јест, у ширем смислу, неверовање у постојање божанстава.[1][2] У ужем смислу, атеизам је став да не постоје божанства.[3] Кроз историју се често појављује и као одречан став према званичној религији. Атеизам је опозиција теизму, који је у свом најопштијем облику веровање да постоји барем једно божанство.[4][5]

Термин „атеизам“ је у почетку имао негативно значење којим су означаване особе које су одбијале да верују у оно у шта су тада веровали шири слојеви друштва. Ширењем слободоумља, научног скептицизма и потоње критике религије, значење речи је примило уже значење. Прве особе које су се изјашњавале као атеисти појавиле су се у 18. веку.[6]

Атеисти су скептични према тврдњама о натприродним појавама, образлажући свој став недостатком емпиријских доказа. Такође, атеисти су понудили бројне разлоге за неверовање у било које божанство. Међу њима су проблем зла, аргумент противречних откровења и аргумент неверовања. Други разлози за атеизам спадају у спектар од филозофских до друштвених и историјских. Иако су неки атеисти прихватили секуларне филозофије[7][8], не постоји једна идеологија или скуп правила о понашању који сви атеисти поштују.[9]

У западном свету, атеисти се сматрају исључиво нерелигиозним и неспиритуалним особама.[10] Међутим, атеизам постоји у неким верским или духовним системима веровања, као што су ђаинизам, будизам и хиндуизам. Ђаинизам и неки видови будизма не проповедају веровање у богове.[11]

Етимологија

Грчка реч αθεοι (атеои), која се појављује Посланици Ефесцима на папирусу са почетка 3. века.

У раној античкој Грчкој, придев (ἄθεος (од одричног префикса ἀ- и θεός „бог“) је значио „безбожан“. Првим пут се користио као цензорски израз који је отприлике значио „сраман“ или „грешан“. У 5. веку п. н. е. реч је почела да се употребљава да означи одлучније и активније безбожништво у смислу „кварења односа са боговима“ или „негирања богова“. Реч ἀσεβής (asebēs) је касније почела да се употребљава против оних који су без стида негирали или нису поштовали локалне богове, чак и ако су веровали у њих. Модерни преводи класичних текстова понекад дају atheos као „атеистички“. Као апстрактна именица постојала је реч ἀθεότης (atheotēs). Цицерон је пресловио ову грчку реч у латинску atheos. Ова реч се често користила у расправама између раних хришћана и хелениста, у којој је свака страна тако описивала ону другу у пежоративном смислу.[12]

У енглеском језику реч atheist (од француске athée), у значењу „онај који пориче или не верује у постојање богова“, претходи речи atheism, а први пут се користила најраније од 1566. године,[13] и поново од 1571.[14] Реч atheist (атеистички) као израз за практично неверништво се почела користити најраније од 1577.[15] Реч atheism (атеизам) је изведена од француске речи athéisme, и појављује се у енглеском око 1587.[16] Раније дело, настало око 1534, је користило реч atheonism.[17] Повезане реч су настале касније: deist 1621,[18]theist 1662. године,[19]deism 1675. године,[20] и -theism}- 1678. године.[21]

Карен Армстронг пише да је „током 16. и 17. века, реч „атеиста“ још увек била резервисана искључиво за полемику... Реч „атеиста“ је била увреда. Нико није ни сањао да назове себе атеистом.“[6] Средином 17. века још увек се сматрало да је немогуће неверовати у бога;[22] реч „атеиста“ је значила неприхватање тренутног поимања божанског.

Реч атеизам је први пут употребљена у Европи крајем 18. века, а означавала је самопризнато изричито неверовање у монотеистичког аврамског бога. Делимично захваљујући својој широкој употреби у монотеистичком западном друштву, реч атеизам обично значи „неверовање у бога“, више него уопштеније „неверовања у божанства“. У модерним радовима, не прави се јасна разлика између ове две дефиниције. У енглеском језику, архаично значење речи atheism је значило само неверовање у једног бога, а не и у политеистичка божанства. На основу овога је у 19. веку скована застарела реч adevism да означи неверовање у политеистичка божанства.[23] Почетком 20. века, глобализација је допринела ширењу значења речи атеизам на неверовање у све видове божанстава, иако је у западном свету честа појава да се атеизам означи просто као „неверовање у Бога“.[24]

Неки атеисти су се успротивили самој природи речи „атеизам“. У својој књизи Letter to a Christian Nation, Сем Харис је написао:[25]

Заправо, „атеизам“ је реч која не би требало ни да постоји. Ником није никад потребно да се изјасни као „неастролог“ или „неалхемичар“. Немамо речи за људе који сумњају да је Елвис још увек жив или да су ванземаљци прешли галаксију само да би узнемиравали фармере и њихову стоку. Атеизам је ништа друго до бука коју разумни људе праве у присуству неоснованих религиозних веровања.

Историја

Главни чланак: Историја атеизма

Иако израз атеизам потиче из Француске из 16. века,[16] идеје које би данас биле признате за атеистичке су забележене од ведског периода и антике.

Рана индијска религија

Атеистичке идеје су забележене у раним индијским школама и постојале су у време ведизма.[26] Од шест правоверних школа индијске филозофије, самкхја, најстарији филозофски систем, не прихвата постојање богова, док рана миманса такође одбија појам Бога.[27] Рана миманса не само да не прихвата бога, већ тврди да су људске акције довољне да створе потребне околности да би се уживало у плодовима свога рада.[28] Потпуно материјалистичка и антитеистика школа чарвака (позната и под именом настика или локајта) која је настала у Индији око 6. века п. н. е. је вероватно најизраженија атеистичка школа филозофије у Индији, слична грчкој киренској школи. Ова грана индијске филозофије је класификована као хетеродоксна због свог негирања ауторитета веда и због тога се не сматра делом шест правоверних школа хиндуизма, али је важна помена као доказ материјалистичког покрета у хиндуизму.[29] Негирање бога као творца се такође види у ђаинизму и будизму.[30]

Антика

У Платоновој Одбрани Сократовој, Мелет је оптужио Сократа (биста приказана на слици) да не верује у богове.

Западњачки атеизам има своје корене у пресократовској грчкој филозофији, али се није појавио као посебан поглед на свет све до краја доба просвећености.[31] Грчки филозоф из 5. века п. н. е. Дијагора је познат као „први атеиста“,[32] и цитирали су га мислиоци као што је Цицерон у својој књизи . {cite book|author= |title=О природи богова.[33] Анаксагора је тврдио да је Сунце усијан камен, а не божанство отелотворено у богу Хелиосу.[34] Критија је описао религију као људски изум који се користи да застраши људе како би пратили морални ред.[35][36] Атомисти као што је Демокрит су покушали да објасне свет на чисто материјалистички начин, без позивања на духовно или мистично. Други пресократовци који су вероватно имали атеистичке погледе на свет су Продик и Протагора. У 3. веку п. н. е. грчки филозофи Теодор Безбожник[33][37] и Стратон[38] нису веровали у постојање богова. Теодор Безбожник је био протеран из свог града због неверовања у било које божанство.

Сократ је био оптужен за безбожност (види Еутипрова дилема) на основу тога што је инспирисао људе да сумњају у државне богове.[39] Иако је оспорио оптужбу да је „потпуни атеиста“,[40] казавши да не може да буде атеиста јер верује у духове,[41] Сократ је на крају осуђен на смрт. Сократ се такође молио у Платоновом дијалогу Федар[42] и говорио је „по Зевсу“ у дијалогу „Држава“.[43]

Еухемер је објавио свој став да су богови само деификовани владари, освајачи и оснивачи из прошлости, и да су њихови култови и религија били у основи наставак несталих краљевстава и раних политичких структура.[44] Иако није био строги атеиста, Еухемер је касније критикован да је „проширио атеизам на целој насељеној Земљи брисањем богова“.[45]

Атомистички материјалиста Епикур је оспорио многе религијске доктрине, међу којима су постојање загробног живота или личног бога; сматрао је да је душа чисто материјална и смртна. Иако епикурејство није негирало постојање богова, он је веровао да, ако они и постоје, нису заинтересовани за човечанство.[46]

Римски песник Лукреције се сложио с тим, да ако постоје богови, да су они незаинтересовани за човечанство и неспособни да утичу на природу и свет. Због овога је веровао да се човечанство не мора плашити натприродног. Лукреције је изложио своје епикурејске погледе на космос, атоме, душу, смртност и религију у књизи „Ο суштини ствари“,[47] која је популаризовала Епикурову филозофију у античком Риму. Јулије Цезар, који је знатно нагињао ка епикурејству, је такође одбацио идеју о загробном животу, што је на пример довело до његовог приговора против смртне казне на суђењу Катилини, на ком је он говорио против стоицизма Катона Млађег.[48]

Римски филозоф Секст Емпирик је заступао једну форму скептицизма познату као пиронизам по којој би људско биће требало да престане да доноси суд о буквално свим веровањима јер ништа на овом свету није наследно зло, и да је атараксија (душевни мир) могућа уколико се суздржи од осуђивања. Велики део његових дела која су успела да се одрже до данас, извршила су јак утицај на касније филозофе.[49]

Значење речи „атеист“ се мењало током антике. Нехришћани су називали првобитне хришћане атеистима због неверовања у паганске богове.[50] За време Римског царства, хришћани су били погубљивани због негирања римских богова и посебно због необожавања царева. Када је хришћанство постало државна религија у Римском царству 381. године за време цара Теодосија I, јерес је постала кажњив преступ.[51]

Од раног средњег века до ренесансе

Принцип Окамова бритва који је формулисао Вилијам Окамски се често користи у дебатама.

Изражавање атеистичких идеја је било ретко у Европи током средњег века; метафизика, религија и теологија су биле од доминантног интереса.[52] Међутим, у овом периоду постојали су покрети који су износили хетеродоксне концепције хришћанског бога, укључујући различите погледе на природу, трансцендентност или познавање бога. Индивидуалци и групе као што су Јован Скот Еријугена, Давид од Динана, Амалрик из Бена и Братство слободног духа су задржали хришћанске погледе уз пантеистичке тенденције. Пантеисти су често били сврставани у исту групу са атеистима због „чудноватости“ њиховог погледа на божанско. Никола Кузински је саставио фидеизам који је назвао „О ученом незнању“ (лат. De Docta Ignorantia), тврдећи да је бог изван људске категоризације и да је људско знање о богу ограничено претпоставкама. Вилијам Окамски је инспирисао антиметафизичке тенденције са својим номиналистичким ограничењем људског знања само на објекте, и тврдио је да је божанска суштина интуитивно или рационално несхватљива за људски разум. Следбеници Вилијама Окамског, као што су Јован Мирекурски и Никола Отркурски су продубили ово схватање. Резултујућа подела између вере и разума је утицала на касније теологе као што су Џон Виклиф, Јан Хус и Мартин Лутер.[52]

Ренесанса је много утицала на проширивање обима слободног мишљења и скептичног истраживања. Појединци, као што су Леонардо да Винчи и Галилео Галилеј, су заговарали експериментисање као начин објашњавања и супротставили су се аргументима од верских ауторитета. Други критичари религије и Цркве у овом периоду били су Николо Макијавели, Бонавантур де Перие и Франсоа Рабле.[49]

Модерно доба

Ренесанса и доба реформације су период у коме је дошло до оживљавања верске ревности, што се види из ширења нових верских редова, братстава и масовне побожности у католичком свету, као и појаве строгих протестантских група, као што су калвинисти. Овај период међуверског ривалства дозволио је чак и шири обим теолошког и филозофског разматрања, од којих ће се многи касније користити да унапреде скептични религијски поглед на свет.

Фојербахова Основа хришћанства (1841) ће касније много утицати на филозофе као што су Енгелс, Марк, Штраус, Ниче и Штирнер. Он је сматрао бога људским изумом, а верске активности начином тражења испуњења жеља. Због тога се сматра оснивачем модерне антропологије религије.

Критика хришћанства је све чешћа у 17. и 18. веку, нарочито у Француској и Енглеској. Неки протестантски мислиоци, као што је Томас Хобс, заступали су материјалистичку филозофију и скептицизам према натприродним појавама, док је јеврејско-холандски филозоф Барух Спиноза одбацио божанско провиђење у корист панентеистичког натурализма. До краја 17. века, за деизам се отворено залажу интелектуалци као што је Џон Толанд који је сковао термин „пантеиста“.

Први познати експлицитни атеиста био је немачки критичар религије Матијас Кнуцен у своја три дела из 1674.[53] Пола века после њега појавио се још један експлицитни атеистички писац, француски свештеник Жан Меслије, који је живео почетком 18. века.[54] Меслије је изнео мишљење да је религија средство за контролисање маса, а слична идеја ће касније имплицитно бити присутна и у марксистичкој мисли. Кнуцена и Меслијеа су пратили други атеистички мислиоци, као што су барон Холбах, Жак Андре Нежон и други француски материјалисти.[55] Филозоф Дејвид Хјум је развио скептичну епистемологију утемељену на емпиризму, подривајући метафизичку базу природне теологије.

Француска револуција је извела атеизам и антиклерикални деизам из салона у јавну сферу. Један од главних циљева Француске револуције био је реорганизација и подређивање свештенства држави кроз Грађански устав свештенства. Овај покушај је довео до антиклерикалног насиља и протеривања многих свештеника из Француске. Хаотична политичка дешавања у револуционарном Паризу на крају су омогућила још радикалнијим јакобинцима да преузму власт 1793. године, након чега је наступила Владавина терора. Јакобинци су били деисти и увели су Култ врховног бића, као нову француску државну религију. Неки атеисти окупљени око Жака Ебера су уместо тога настојали да успоставе култ разума, облик псеудо-атеистичке религије са богињом која персонификује разум. Оба покрета су делимично допринела покушајима да се насилно дехришћанизује Француска. Култ разума окончао се после три године када су јакобинци гиљотинирали његово вођство, укључујући и Жака Ебера. Антиклерикални прогони окончани су Термидорском реакцијом.

Наполеоново доба институционализовало је секуларизацију француског друштва, и извело револуцију у северну Италију, у нади да ће допринети стварању савезничких република. У 19. веку атеисти су допринели политичким и социјалним револуцијама, убрзавајући немире из 1848. године, ризорђименто у Италији, као и раст међународног социјалистичког покрета.

У другој половини 19. века, атеизам се проширио под утицајем рационалистичких и слободоумних филозофа. Многи угледни немачки филозофи тог времена негирали су постојање божанстава и били су критичари религије, а међу њима су се налазили Лудвиг Фојербах, Артур Шопенхауер, Макс Штирнер, Карл Маркс и Фридрих Ниче. Карл Маркс је религију називао опијумом за народ.

Од 1900.

Безбожник, совјетски часопис из 1920—их, приказује раднике како избацују Исуса.

Атеизам је у 20. веку, нарочито у виду практичног атеизма, напредовао у многим друштвима. Атеистичка мисао је призната у широком спектру других, ширих филозофија, као што су егзистенцијализам, објективизам, секуларни хуманизам, нихилизам, анархизам, логички позитивизам, марксизам, феминизам[56] и општи научни и рационалистички покрет.

Логички позитивизам и сцијентизам су утрли пут неопозитивизму, аналитичкој филозофији, структурализму и натурализму. Неопозитивизам и аналитичка филозофија одбацују класични рационализам и метафизику у корист строгог емпиризма и епистемолошког номинализма. Заговорници као што су Бертранд Расел су недвосмислено одбацили веру у бога. Лудвиг Витгенштајн је у својим раним радовима покушао да одвоји метафизички и натприродни језик из рационалног дискурса. Алфред Ејер је подвлачио непроверљивост и бесмисао верских тврдњи, наводећи своју приврженост емпиријским наукама. Џон Нимејер Финдли и Џ. Џ. К. Смарт тврдили су да постојање Бога није логички неопходно. Природњачки и материјалистички монисти попут Џона Дјуиа су сматрали да би природни свет требало да буде основа свега, негирајући постојање Бога или бесмртности.[57][58]

У 20. веку се догодио и пробој атеизма у политици, раширен тумачењем дела Маркса и Енгелса. Након Октобарске револуције, повећање степена верских слобода за мањинске религије је трајало неколико година, пре него што је политика стаљинизма покренула прогон религије. Неколико комунистичких држава се успротивило религији и увело државни атеизам,[59] међу њима су бивши Совјетски Савез, Албанија, а још увек и Кина, Северна Кореја и Куба.

Остали лидери као што је Перијар Рамасами, истакнути атеистички индијски лидер, су се борили против хиндуизма и брамана у циљу окончања дискриминације и поделе људи у име религије и касти.

Године 1966, часопис Тајм је поставио питање: „Је ли Бог мртав?“[60] као одговор на теолошки покрет Смрт бога, наводећи тадашње процене да скоро половина свих људи у свету живи у државама на чијем челу су антирелигиозни режими, док милиони људи у Африци, Азији и Јужној Америци немају знање о једном Богу.[61]

Године 1967. албанска влада Енвера Хоџе је најавила затварање свих верских институција у земљи, изјавивши да је Албанија прва званично атеистичка држава на свету.[62], мада је поштовање религије у Албанији обновљено 1991. Ови режими су ојачали негативне асоцијације на атеизам, посебно тамо где су антикомунистичка осећања била јака као у САД, упркос чињеници да су неки истакнути атеисти били и антикомунисти.[63]

Од пада Берлинског зида, број активних антирелигиозних режима је знатно смањен. Тимоти Шах је 2006. написао да је приметио „глобални тренд у свим већим верским групама, у којима покрети засновани на Богу и уопште на вери доживљавају пораст поверења и утицаја у односу на секуларне покрете и идеологије“.[64] Међутим, Грегори С. Пол и Фил Закерман сматрају ово митом и указују на то да је стварна ситуација много сложенија и нијансирана.[65]

Ричард Докинс у кампањи за промоцију атеизма

Верски мотивисани терористички напади 11. септембра 2001. и делимично успешан покушај института Дискавери за промену наставног плана у америчким школама и укључивање креационистичке идеје, заједно са подршком коју је Џорџ Буш 2005. дао тим идејама, подстакли су атеистичке писце Сема Хариса, Данијела С. Денета, Ричарда Докинса, Виктора Стенгера и Кристофера Хиченса да објаве књиге које су постале бестселери у Америци и широм света.[66] Истраживање из 2010. је показало да особе које себе идентификују као атеисти или агностици у просеку имају више знања о религији од следбеника великих вера. Особе које не верују су боље одговориле на питања о централним начелима протестантизма и католицизма. Само су мормони и јевреји постигли исти резултат као атеисти и агностици.[67]

Атеизам 3.0 је покрет у оквиру атеизма који не верује у постојање бога, али тврди да је од религије било користи за појединце или друштво, и да је њено елиминисање од мањег значаја од других ствари које би требало да се ураде.[68]

Нови атеизам

Нови атеизам је назив за покрет неколицине атеистичких аутора из 21. века који заговарају становиште да „религију не треба само просто толерисати већ јој се треба супротставити, критиковати је и оголити кад год се примети њен утицај“[69] Покрет се обично доводи у везу са Ричардом Докинсом, Данијелом Денетом, Семом Харисом, Кристофером Хиченсом и Виктором Стенгером.[70][71] Неколико бестселера од ових аутора, објављених између 2004. и 2007. су предмет многих дискусија о Новом атеизму.[72]

Дефиниције и разлике

Дијаграм који показује односе између дефиниција чврстог/слабог и имплицитног/експлицитног атеизма. Експлицитни чврсти/позитивни/јаки атеисти (пурпурно са десне стране) су становништва да је тврдња „да постоји барем једно божанство“ нетачна. Експлицитни слаби, негативни/меки атеисти (плаво са десне стране) одбацују или се уздржавају од веровања да нека божанства постоје без тврдње да је „постојање макар једног божанства“ нетачна констатација. Међу имплицитне слабе/негативне атеисте (у плавој боји са лева) би спадали људи (као што су мала деца или неки агностици) који не верују у неко божанство, али нису јасно одбацили такво веровање (величине скупова у дијаграму не показују стваран однос међу становништвом).

Теоретичари се не слажу како да најбоље дефинишу и класификују атеизам,[73] у смислу на које се натприродне ентитете односи, да ли је то нека тврдња или одсуство тврдње и да ли то захтева свесно, јасно одбијање. Предложене су различите врсте категорија како би се направила разлика између различитих облика атеизма.

Спектар

Неке од нејасноћа и контроверзи у дефинисању атеизма потичу од потешкоће достизања консензуса о дефиницијама речи „божанство“ или „бог“. Бројност драстично различитих концепција бога и божанстава доводи до различитих идеја које се односе на примену атеизма. На пример. Римљани су оптуживали хришћане да су атеисти јер нису веровали у паганска божанства. Овај проблем је постепено решен пошто је теизам усвојен као израз који обухвата веровања у било каква божанства.[24]

У зависности од скупа феномена које одбацује, атеизам се може супротстављати свему, почевши од веровања у божанства, па до постојања спиритуалних, натприродних или трансцедеталних концепата, попут оних у будизму, хиндуизму, ђаинизму и таоизму.[74]

Имплицитни и експлицитни атеизам

Главни чланак: Имплицитни и експлицитни атеизам

Дефиниције атеизма такође зависе и од степена размишљања које нека особа треба да посвети идеји богова да би била сматрана атеистом. Атеизам је некада дефинисан да значи просто одсуство веровања да било које божанство постоји. Ова широка дефиниција би обухватила новорођене и друге особе које нису биле под утицајем теистичких идеја. Још 1772. године барон Холбах је рекао да су „сва деца рођена као атеистичка; она немају идеју о богу“.[75] Слично томе Џорџ Х. Смит (1979) је изјавио: „Човек који није упознат са теизмом је атеиста само зато што не верује у бога. Ова категорија би обухватала дете са концептуалним капацитетом да схвати ова питања, али које је још увек несвесно тих питања. Чињеница да то дете не верује у бога га квалификује као атеисту.“[76]

Смит је сковао термин имплицитни атеизам да означи одсуство теистичких веровања без свесног одбацивања самих веровања и експлицитни атеизам да означи уобичајену дефиницију свесног неверовања. Ернест Нагел се успротивио Смитовој дефиницији атеизма као простог одсуства теизма, признајући само експлицитни атеизам као прави атеизам.[77]

Позитивни и негативни атеизам

Главни чланак: Негативни и позитивни атеизам

Филозофи као што су Ентони Флу,[78] и Мајкл Мартин,[24] су поставили позитивни (јак/чврст) атеизам против негативног (слабог/меког) атеизма. Позитивни атеизам је експлицитно тврђење да богови не постоје. Негативни атеизам обухвата све друге облике нетеизма. Стога, према овој категоризацији, свако ко није теиста је или негативни или позитивни атеиста.[79] Термини слаб и јак су релативно новијег датума, док су термини негативни и позитивни атеизам старији, и користили су се (у мало другачијем смислу) у филозофској литератури[78] и међу католичким апологетима.[80] По оваквом разграничењу атеизма, већина агностика су негативни атеисти.

Већина агностика види своје погледе другачијим од атеистичких, сматрајући га не више оправданим од теизма или третирајући их једнако.[81] Тврдња о недоступности сазнања за или против постојања богова се понекад види као индикација да и атеизам захтева скок вере.[82] У уобичајене атеистичке одговоре на овај аргумент спада одговор да недоказане верске тврдње заслужују исту количину неверовања као и све остале недоказане тврдње,[83] и да непроверљивост постојања богова не подразумева једнаку вредност било које могућности.[84] Џ. Џ. К. Смарт даље тврди да „понекад нека особа која је заправо атеиста може представити себе, чак и страствено, као агностика због неразумно генерализованог филозофског скептицизма који би нас спречио да кажемо да знамо све друго, осим можда истина које пружају математика и формална логике.“[57] Због тога неки атеистички писци, као што је Ричард Докинс више воле да разликују теистичке, агностичке и атеистичке ставове по вероватноћи који сваки дају тврдњи „бог постоји“.[85]

Дефиниција немогућег и непостојаног

Пре 18. века, постојање неког бога је било опште прихваћено у западном свету тако да је чак могућност истинског атеизма била под знаком питања. Ово се звало теистички инатизам - мишљење да сви људи верују у бога од рођења; по овом мишљењу атеисти су просто верници у самопорицању.[86]

Постоји и став да су атеисти склони да верују у бога у кризним тренуцима, да атеисти постају верници на самрти и да не постоје атеисти у рововима.[87] Неки заговорници овог става тврде да је предност религије у томе што вера омогућава људима да боље поднесу тешке тренутке, делујући као опијум за народ. Међутим, постоје и супротни примери разочарања у религију у тешким тренуцима, међу које буквално спадају и „атеисти у рововима“.[88]

Друге употребе израза „позитивни атеизам“

Као што је описано горе, изрази позитиван и негативан су коришћени у филозофској литератури на сличан начин као и изрази слаб и јак. Међутим, у књизи „Позитивни атеизам“ Гопарајуа Раманчадре Раоа, уведено је алтернативно значење ових израза.[89] Одраставши у кастинском хијерархијском систему са религиозном подлогом, Гора је тражио секуларну Индију и предложио смернице за позитивну атеистичку филозофију, која ће промовисати позитивне вредности.[90] Позитивни атеизам, дефинисан на овај начин, подразумева такве ствари које би биле морално исправне, показујући разумевање да побожни људи имају разлоге да верују, не покушавајући да преобрате или уче друге, и бранећи себе истинољубивошћу уместо тражењем да победе у било каквом сукобу са отвореним критичарима.

Концепти у атеизму

Пол Анти Тити, барон Холбах, је био заговорник атеизма из 18. века. „Узрок човекове несреће је његово непознавање природе. Истрајност којом је везан за слепа мишљења којима је задојен у свом детињству, која су испреплетана са његовим постојањем, последична предрасуда која изопачи његов ум, која спречава његово развијање, која га чини робом измишљотине, чини се да га осуђују на трајну погрешку.“ [91]

Најгрубља подела атеистичких аргумената је на практичне и теоретске.

Практични атеизам

Главни чланак: Апатеизам

У практичном или прагматичном атеизму, такође познатом под називом апатеизам, особе живе као да нема богова и објашњавају природне феномене без њиховог приписивања нечему божанском. Постојање бога није обавезно одбачено, али се може сматрати беспотребним или бескорисним; према овом мишљењу, богови не објашњавају сврху живота, нити утичу на свакодневни живот.[92] Облик практичног атеизма са импликацијама за научну заједницу је методолошки натурализам — „тихо усвајање тврдње о филозофском натурализму у оквиру научног метода са или без потпуног прихватања или веровања у њега.“[93]

Практични атеизам може имати различите облике:

  • одсуство верских мотива — веровање у богове не мотивише моралне акције, религиозне акције или било који други облик акције;
  • активно искључивање проблема бога и религије из интелектуалних тежњи и практичних акција;
  • индиферентност — одсуство било каквог интереса за проблеме богова и религије;
  • непознавање концепта божанства.[94]

Теоретски атеизам

Онтолошки аргументи

Главни чланци: Агностички атеизам и Теолошки нонкогнитивизам

Теоретски атеизам експлицитно поставља аргументе против постојања богова, као одговор на честе теистичке аргументе као што су аргумент о дизајну или Паскалова опклада.

Епистемолошки аргументи

Главни чланци: Агностички атеизам и Теолошки нонкогнитивизам

Епистемолошки атеизам тврди да људи не могу спознати бога или утврдити постојање бога. Основа за епистемолошки атеизам је агностицизам, који има различите облике. У филозофији иманентности, божанство је неодвојиво од света, укључујући људски ум, и свест сваке особе је закључана у субјекту. Према овом облику агностицизма, ово ограничење у погледу онемогућава сваки објективни закључак од веровања у бога до потврде његовог постојања. Рационалистички агностицизам Канта и доба просвећености прихвата само знање изведено из људске рационалности; овај облик атеизма је става да богови у начелу нису приметни и стога се не може знати да постоје. Скептицизам, заснован на идејама Дејвида Хјума, је става да је извесност нечега немогућа, па нико никад не може знати за постојање бога. Одређивање границе између агностицизма и атеизма није просто; агностицизам се може сматрати као независни, основни поглед на свет.[92]

Други аргументи за атеизам који се могу класификовати као епистемолошки или онтолошки, укључујући логички позитивизам и игностицизам, наводе бесмисленост или неразумљивост основних израза као што је „бог“ или тврдњи као што је „бог је свемогућ“. Теолошки нонкогнитивизам сматра да став „бог постоји“ не исказује неки јасан став, већ да је бесмислен. Доста се расправљало око тога да ли такве особе могу бити третиране као атеисти или агностици. Филозофи Алфред Ејер и Теодор M. Дрејнџ, одбацују обе категорије аргументујући свој став тиме да обе категорије прихватају да постоји могућност да Бог постоји; стога они смештају неконгнитивизам у посебну категорију.[95][96]

Метафизички аргументи

Главни чланци: Монизам и Физикализам

Метафизички атеизам обухвата све доктрине које држе до метафизичког монизма. Метафизички атеизам може бити или апсолутни - изричито негирање постојања бога повезаног са материјалистичким монизмом (сви материјалистички трендови, и у антици и у модерним временима) или релативни - имплицитно негирање бога у свим филозофијама, које, иако прихватају постојање апсолутног, доживљај апсолутног не поседује ниједну од особина која се приписује богу: трансцендентност, личност или јединство. Релативни атеизам је повезан са идеалистичким монизмом (пантеизам, панентеизам, деизам).[97]

Сматра се да је Епикур први изнео проблем зла, поставивши питање: „Ако бог жели, а не може да искорени зло, онда није свемогућ. Ако може, али не жели, онда је зао и малициозан. Ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету? Ако нити може нити жели, онда зашто га звати богом?“

Логички аргументи

Главни чланак: Проблем зла

Логички атеизам држи да су различитим концепцијама бога приписане логички противречне особине. Ови атеисти наводе дедуктивне аргументе против постојања бога, посебно истичући некомпатибилност и противречност између одређених особина, као што су савршенство, статус творца, непроменљивост, свезнање, свеприсутност, свемогућност, свеблагонаклоност, трансцендентност, личност (као особа), нефизикалност, праведност и милост.[98]

Теодицејски атеисти су мишљења да је свет, како га они доживљавају, противречан особинама које теолози често приписују богу или боговима. Према њима, тврдње о свезнајућем, свемогућем и свеблагонаклоном богу нису усаглашене са светом где постоји зло и патња и где је божја љубав скривена од многих људи.[99] Сличан аргумент се приписује и Сидарти Гаутами, утемељивачу будизма.[100]

Негирање постојања богова

Филозофи попут Лудвига Фојербаха[101] и Сигмунда Фројда заступали су мишљење да су бог и друга религиозна веровања људско дело, створено да се задовоље различите психолошке и емоционалне жеље и потребе. Ово је такође став многих будиста.[102] Карл Маркс и Фридрих Енгелс, инспирисани Фојербаховим радом, су тврдили да су бог и религија друштвене функције, које користе они на власти да искоришћавају радничку класу. Према Михаилу Бакуњину, „идеја бога подразумева напуштање људског разума и правде; то је најодлучније негирање људске слободе, и неизоставно се окончава поробљавањем човечанства, у теорији и у пракси“. Бакуњин је обрнуо Волтеров чувени афоризам „ако бог не постоји, потребно га је измислити“, написавши уместо тога „ако је бог заиста постојао, требало би га укинути“.[103]

Атеизам, религија и морал

Повезаност са погледима на свет и друштвеним понашањем

Социолог Фил Закерман је анализирао претходна истраживања о секуларности и неверовању, и закључио да је благостање друштва у позитивној корелацији са нерелигиозношћу. Његови закључци који се посебно односе на атеизам су:[104][105]

Атеизам и немање религије

Због непостојања бога творца, будизам се често описује као нетеистичка религија.

За особе који се самоидентификују као атеисти се често претпоставља да су нерелигиозни, али и неке секте у оквиру великих религија одбацују постојање личног бога творца.[106] У последњих неколико година, у неким верским деноминацијама се накупио одређен број отворено атеистичких следбеника, попут хуманистичких јевреја[107][108] и хришћанских атеиста.[109][110][111] који одбацују постојање божанства, али се придржавају порука о моралу.

У најужем смислу позитивни атеизам не повлачи нека специфична веровања, осим неверовања у било какво божанство. Због тога атеисти могу имати широк спектар духовних веровања. Из истог разлога, атеисти могу да поседују широк спектар етичких веровања, од моралног универзализма хуманизма, који заговара да се морални закон мора доследмо применити на све људе, па до моралног нихилизма, који је става да је моралност бесмислена.[112]

Божанска заповест насупрот етици

Иако је тврдња да је „улога богова да одлучују шта је исправно а шта не или непотребна или произвољна“ филозофски труизам (обухваћен у Платоновој Еутифроновој дилеми), аргумент да моралност мора потицати од богова и да не може постојати без мудрог творца је трајни предмет политичке, али не толико и филозофске дебате.[113][114] Морални концепти као што је „убиство је погрешно“ се виде као божански закони, који захтевају божанског законодавца и судију. Међутим, многи атеисти тврде да третирање моралности у законском смислу укључује лажну аналогију и да моралност не зависи од законодавца у истој мери као и закони.[115] Други атеисти, као што је Фридрих Ниче, се нису сложили са овим погледом и тврдили су да је моралност „истинита само ако је бог истинит - она стоји или пада са вером у бога“.[116][117][118]

Постоје нормативни етички системи који не захтевају да принципи и правила потичу од божанстава. Ту спадају етика врлина, друштвени уговор, Кантова етика, утилитаризам и Објективизам. Сем Харис је предложио да морални рецепт (етичко доношење одлуке) није само питање које је потребно истражити у филозофији, већ да се може смишљено практиковати наука о моралности. Ипак, сваки такав научни систем мора одговарати на критике оличене у натуралистичкој заблуди.[119]

Филозофи Сузан Нејман[120] и Џулијен Багини[121] (између осталих) тврде да етичко понашање само због божанске заповести није право етичко понашање, већ само слепа послушност. Багини заступа став да је атеизам супериорнија основа за етику, тврдећи да је морална основа изван верских императива неопходна да се процени моралност императива - да буде у стању да распозна, на пример, да је „ти ћеш красти“ неморално, чак и ако нечија вера то налаже - и да стога атеисти имају предност да су склонији да дају такве оцене.[122] Данашњи британски филозоф Мартин Коен је понудио више историјских примера библијских заповести у корист мучења и ропства као доказ да верске заповести прате политичке и друштвене обичаје, а не обрнуто, али је такође приметио да иста тежња изгледа важи и за наводно непристрасне филозофе.[123] Коен разлаже овај аргумент у више детаља у Политичкој филозофији од Платона до Маоа, где тврди да је Куран одиграо своју улогу у одржавању друштвених правила из раног 7. века, упркос променама у секуларном друштву.[124]

Критика религије

Неки истакнути атеисти, као што су Бертранд Расел, Кристофер Хиченс, Данијел Денет, Сем Харис и Ричард Докинс, критиковали су религију наводећи штетне аспекте религијских пракси и доктрина.[125][126][127][128][129] Атеисти се често укључују у дебате са заговорницима религије, а дебате се понекад односе на то да ли религије уопште доносе корист појединцу и друштву.

Један аргумент да религије могу бити штетне је да ослањање абрахамских религија на божански ауторитет води ка ауторитарности и догматизму.[130] Атеисти такође наводе податке који показују везу између верског фундаментализма и опредељености ка некој вери (када се религија одржава јер служи скривеним интересима)[131] и ауторитарности, догматизма и предрасуда.[132][133] Ови аргументи, заједно са историјским догађајима за које се наводи да показују опасности од религије, као што су Крсташки ратови, џихад, инквизиција, лов на вештице и терористички напади, користе се као одговор на тврдње о корисним ефектима веровања у религију.[134] Верници као контрааргументе наводе да су неки режими који су се залагали за атеизам, као што је Совјетска Русија, такође криви за масовна убиства.[135][136]

Број атеиста

Проценат људи у европским државама који је рекао: „Не верујем да постоји било какав облик духа, бога или животне силе.“ (2005)[137]

Тешко је одредити број атеиста у свету. Особе које одговарају на анкете о вери могу другачије дефинисати атеизам или правити другачије разлике између атеизма, нерелигиозних веровања и нетеистичких религиозних и духовних веровања.[138] Хиндус атеиста би могао себе да представи као хиндуса, иако је у исто време атеиста.[139] Истраживање из 2010. које је објављено у Енциклопедији Британика показало је да нерелигиозне особе чине око 9,6% светског становништва, а атеисти 2,0%. Ове бројке не убрајају оне који следе атеистичке религије, као што су неки будисти.[140]

У анкети из 2006. објављеној у Фајненшл тајмсу дају се проценти за Сједињене Државе и пет европских држава. Најмањи проценат атеизма је био у САД, само 4%, док се проценат атеизма у европским државама показао знатно вишим: Италија (7%), Шпанија (11%), Уједињено Краљевство (17%), Немачка (20%) и Француска (32%).[141][142] Проценти у овој анкети за европске државе су слични онима у званичном истраживању Европске уније, које је показало да 18% становништва ЕУ не верује у неког бога.[143] Друга истраживања су проценила проценат атеиста, агностика и других неверника у неког бога на мање од 10% у Пољској, Румунији, Кипру и неким другим европским државама,[144] и до 85% у Шведској, 80% у Данској, 72% у Норвешкој и 60% у Финској.[145] Према Аустралијском статистичком бироу, 19% Аустралијанаца нема религију, а у ову категорију су укључени и атеисти.[142] Између 64% и 65% Јапанаца су атеисти, агностици или не верују у бога.[146]

Однос атеиста и агностика у свету.

Међународно истраживање је показало позитивну корелацију између нивоа образовања и неверовања у неко божанство,[104] а истраживање Европске уније је показало позитивну корелацију између раног напуштања школе и веровања у неког бога.[143] У чланку објављеном у часопису Нејчер 1998. године, споменуто је истраживање које је сугерисало да је веровање у личног бога или загробни живот на најнижем нивоу икада међу члановима америчке Националне академије наука, где је 7,0% веровало у бога у поређењу са 85% укупног становништва САД.[147] Насупрот томе, у чланку који је објавио Универзитет у Чикагу који је разматрао горе наведено истраживање, објављено је да је 76% лекара веровало у бога, што је више од 7% међу научницима, али мање од 85% међу укупним становништвом.[148] Исте године, Френк Селовеј са Масачусетског технолошког института и Мајкл Шермер са Калифорнијског државног универзитета су спровели анкету према којој је у одабраном узорку одраслих високообразованих особа (12% особа је имало докторат, а 62% су имали завршени факултет) 64% веровало у бога, те је постојала веза која је показивала да верска убеђења опадају са вишим нивоом образовања.[149] Инверзна корелација између религиозности и интелигенције/образованости је пронађена у 39 истраживања спроведених између 1927. и 2002.[150] Ови налази се углавном подударају са мета-анализом коју је 1958. спровео професор Мајкл Аргајл са универзитета Оксфорд. Он је анализирао седам истраживања која су истраживала корелацију између става према религији и измерене интелигенције међу ђацима и студентима из САД. Иако је утврђена јасна негативна корелација, ова анализа није открила узрок, али је напоменуто да су живот у ауторитативној породици и друштвени положај могли утицати.[151]

Дискриминација атеиста

Државе и територије у којима су атеисти дискриминисани:
       Атеисти се могу суочити са смртном казном
       Атеисти се могу суочити са затворском казном
       Атеисти имају мање права по законима

Дискриминација атеиста обухвата прогоне и дискриминацију са којом се суочавају атеисти и они за које се сумња да су атеисти у прошлости и садашњости. Због различитих историјских и културних дефиниција атеизма, они који су дискриминисани можда не могу да се сматрају правим атеистима по данашњим стандардима.

У уставним демократијама, правна дискриминација атеиста није честа, али неки атеисти и атеистичке групе, поготову оне у Сједињеним Државама, протестују против закона, правила и институција које сматрају дискриминаторним. У неким исламским земљама, атеисти могу да се суоче са ограниченим правима или чак са смртном казном у случају апостасије.

Види још

Референце

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 78. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ *Nielsen, Kai (2010). „Atheism”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 9. 4. 2011. 
  3. ^ Rowe, William L. (1998). „Atheism”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-07310-3. Приступљено 9. 4. 2011. 
  4. ^ Oxford English Dictionary (2nd изд.). 1989. „Belief in a deity, or deities, as opposed to atheism” 
  5. ^ „Merriam-Webster Online Dictionary”. Приступљено 9. 4. 2011. „belief in the existence of a god or gods” 
  6. ^ а б Armstrong 1999
  7. ^ Honderich, Ted, ур. (2005). The Oxford Companion to Philosophy. Nhà xuá̂t bản Văn hóa thông tin. ISBN 978-0-19-926479-7. 
  8. ^ Fales, Evan. "Naturalism and Physicalism", in Martin 2007, стр. 122–131
  9. ^ Baggini 2003, стр. 3–4. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help)
  10. ^ Cline, Austin (2005). „Buddhism and Atheism”. about.com. Архивирано из оригинала 05. 08. 2011. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  11. ^ Kedar 1997, стр. 50.
  12. ^ Drachmann 1977
  13. ^ Martiall 1566, стр. 51.
  14. ^ Rendered as Atheistes: Golding, Arthur (1571). The Psalmes of David and others, with J. Calvin's commentaries. стр. Ep. Ded. 3. „The Atheistes which say..there is no God.”  Translated from Latin.
  15. ^ Hanmer 1577, стр. 63. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFHanmer1577 (help)
  16. ^ а б Rendered as Athisme: de Mornay, Philippe (1587). A Woorke Concerning the Trewnesse of the Christian Religion: Against Atheists, Epicures, Paynims, Iewes, Mahumetists, and other infidels [De la vérite de la religion chréstienne (1581)]. Translated from French by Arthur Golding & Philip Sidney. London. стр. xx. 310. „Athisme, that is to say, vtter godlesnes.” 
  17. ^ Vergil 1989.
  18. ^ Burton 1621
  19. ^ Martin 1662, стр. 45.
  20. ^ Bailey 1675
  21. ^ "Secondly, that nothing out of nothing, in the sense of the atheistic objectors, viz. that nothing, which once was not, could by any power whatsoever be brought into being, is absolutely false; and that, if it were true, it would make no more against theism than it does against atheism.." Cudworth, Ralph. The true intellectual system of the universe. 1678. Chapter V Section II. pp. 73
  22. ^ „17th Century History – Investigating Atheism”. Investigatingatheism.info. Архивирано из оригинала 21. 8. 2009. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  23. ^ Britannica (1911). „Atheonism”. Encyclopædia Britannica (11th изд.). 
  24. ^ а б в Martin 2006
  25. ^ Harris 2008, стр. 51.
  26. ^ Pandian 1996, стр. 64.
  27. ^ Dasgupta 1992, стр. 258.
  28. ^ Tripathi 2001, стр. 81.
  29. ^ Radhakrishnan 1989, стр. 227–249.
  30. ^ Joshi, L.R. (1966). „A New Interpretation of Indian Atheism”. Philosophy East and West. 16 (3/4): 189—206. JSTOR 1397540. doi:10.2307/1397540. 
  31. ^ Baggini 2003, стр. 73–74. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help)
  32. ^ Solmsen 1942, стр. 25.
  33. ^ а б ...nullos esse omnino Diagoras et Theodorus Cirenaicus... Cicero, Marcus Tullius: De natura deorum. Comments and English text by Richard D. McKirahan. Thomas Library, Bryn Mawr College. . 1997. стр. 3. ISBN 978-0-929524-89-4.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  34. ^ Patzia, Michael. „Anaxagoras (c.500—428 BCE)”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
  35. ^ „Critias on cosmology, religion, and myth”. Stenudd.com. Приступљено 29. 5. 2012. 
  36. ^ „The Critias Fragment”. Wku.edu. 19. 10. 2009. Приступљено 29. 5. 2012. 
  37. ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, ii
  38. ^ Cicero, Lucullus, 121. in Reale, G., A History of Ancient Philosophy |location=|publisher=SUNY Press|year=1985|id=|pages=}
  39. ^ „Atheism”. The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. Columbia University Press. 2005. Архивирано из оригинала 4. 11. 2006. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  40. ^ Brickhouse 2004, стр. 112.
  41. ^ „Apology”. Classics.mit.edu. Приступљено 9. 4. 2011. 
  42. ^ „The Dialogues of Plato, vol. 1”. Oll.libertyfund.org. Приступљено 9. 4. 2011. 
  43. ^ „The Republic”. Classics.mit.edu. Приступљено 9. 4. 2011. 
  44. ^ Fragments of Euhemerus' work in Ennius' Latin translation have been preserved in Patristic writings (e.g. by Lactantius and Eusebius of Caesarea), which all rely on earlier fragments in Diodorus 5,41–46 & 6.1. Testimonies, especially in the context of polemical criticism, are found e.g. in Callimachus, Hymn to Zeus 8.
  45. ^ Plutarch, Moralia—Isis and Osiris 23, Приступљено 21. 4. 2013.
  46. ^ BBC. „Ethics and Religion—Atheism”. bbc.co.uk. Приступљено 9. 4. 2011. 
  47. ^
  48. ^ (cf. Sallust, The War With Catiline, Caesar's speech: 51.29 & Cato's reply: 52.13).
  49. ^ а б Stein 1980, стр. 295
  50. ^ "Atheism" in the 1913 Catholic Encyclopedia.
  51. ^ Maycock 2003.
  52. ^ а б Zdybicka 2005, стр. 4
  53. ^ Winfried Schröder, in: Matthias Knutzen: Schriften und Materialien (2010). pp. 8. See also Rececca Moore, The Heritage of Western Humanism, Scepticism and Freethought (2011), calling Knutzen "the first open advocate of a modern atheist perspective" online here Архивирано на сајту Wayback Machine (30. март 2012), Приступљено 21. 4. 2013.
  54. ^ Walters 2010, стр. 26.
  55. ^ d'Holbach, P. H. T. (1770). The System of Nature. 2. Приступљено 7. 4. 2011. 
  56. ^ Overall, Christine (2007). Feminism and Atheism. ISBN 978-0-521-84270-9. Приступљено 9. 4. 2011.  in Martin 2007, стр. 233–246
  57. ^ а б Smart, J.C.C. (9. 3. 2004). „Atheism and Agnosticism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 9. 4. 2011. 
  58. ^ Zdybicka 2005, стр. 16.
  59. ^ Baggini, Julian (лето 2003). „The Perils of Atheism”. 118 (2). New Humanist. Приступљено 7. 4. 2011.  Extract from his book . Atheism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. 2003. 
  60. ^ TIME Magazine cover Архивирано на сајту Wayback Machine (12. август 2013) online. Apr 8, 1966. Приступљено 2007-04-17.
  61. ^ "Toward a Hidden God Архивирано на сајту Wayback Machine (27. август 2013)". Time Magazine online. Apr 8, 1966. Приступљено 2007-04-17.
  62. ^ Majeska, George P. (1976). „Religion and Atheism in the U.S.S.R. and Eastern Europe, Review”. The Slavic and East European Journal. 20 (2): 204—206. JSTOR 305838. doi:10.2307/305838. 
  63. ^ Rafford, R.L. (1987). „Atheophobia—an introduction”. Religious Humanism. 21 (1): 32—37. 
  64. ^ "Timothy Samuel Shah Explains 'Why God is Winning'." 2006-07-18. The Pew Forum on Religion and Public Life. Приступљено 2011-04-07.
  65. ^ Paul, Gregory (2007). Phil Zuckerman. „Why the Gods Are Not Winning”. Edge. 209. Архивирано из оригинала 13. 05. 2007. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  66. ^ „Amazon Best Sellers”. amazon.com. 
  67. ^ Landsberg, Mitchell (28. 9. 2010). „Atheists, agnostics most knowledgeable about religion, survey says”. Los Angeles Times. Приступљено 8. 4. 2011. 
  68. ^ Ledewitz 2011, стр. 197.
  69. ^ Hooper, Simon. „The rise of the New Atheists”. CNN. Приступљено 16. 3. 2010. 
  70. ^ Gribbin, Alice (22. 12. 2011). „Preview: The Four Horsemen of New Atheism reunited”. New Statesman. Приступљено 13. 2. 2012. 
  71. ^ Stenger 2007.
  72. ^ Stenger, Victor J. „The New Atheism”. Colorado University. Архивирано из оригинала 11. 10. 2012. г. Приступљено 23. 7. 2009. 
  73. ^ „Atheism”. Encyclopedia Britannica. 1911. Архивирано из оригинала 6. 7. 2010. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  74. ^ Britannica (2011). „Atheism as rejection of religious beliefs”. Encyclopædia Britannica. 1 (15th изд.). стр. 666. ISBN 978-0-85229-473-4. Приступљено 9. 4. 2011. 
  75. ^ d 1772.
  76. ^ Smith 1979, стр. 14.
  77. ^ Nagel, Ernest (1959). „Philosophical Concepts of Atheism”. Basic Beliefs: The Religious Philosophies of Mankind. Sheridan House. 
  78. ^ а б Flew 1976, стр. 14ff
  79. ^ Cline, Austin (2006). „Strong Atheism vs. Weak Atheism: What's the Difference?”. about.com. Архивирано из оригинала 05. 02. 2012. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  80. ^ Maritain, Jacques (1949). „On the Meaning of Contemporary Atheism”. The Review of Politics. 11 (3): 267—280. S2CID 170819747. doi:10.1017/S0034670500044168. Архивирано из оригинала 13. 11. 2005. г. Приступљено 9. 6. 2011. 
  81. ^ Kenny 2006.
  82. ^ „Many atheists I know would be certain of a high place in heaven”. Irish Times. Архивирано из оригинала 3. 12. 2010. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  83. ^ Baggini 2003, стр. 30–34 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help). "Who seriously claims we should say 'I neither believe nor disbelieve that the Pope is a robot', or 'As to whether or not eating this piece of chocolate will turn me into an elephant I am completely agnostic'. In the absence of any good reasons to believe these outlandish claims, we rightly disbelieve them, we don't just suspend judgement."
  84. ^ Baggini 2003, стр. 22 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help). "A lack of proof is no grounds for the suspension of belief. This is because when we have a lack of absolute proof we can still have overwhelming evidence or one explanation which is far superior to the alternatives."
  85. ^ Dawkins 2006, стр. 50.
  86. ^ Cudworth, Ralph (1678). The True Intellectual System of the Universe: the first part, wherein all the reason and philosophy of atheism is confuted and its impossibility demonstrated. 
  87. ^ See, for instance, „Atheists call for church head to retract slur”. 3. 9. 1996. Архивирано из оригинала 15. 05. 2011. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  88. ^ Lowder, Jeffery Jay (1997). „Atheism and Society”. Приступљено 9. 4. 2011. 
  89. ^ Rao 1972.
  90. ^ Walker, Cliff. „The Philosophy of Positive Atheism”. Архивирано из оригинала 6. 1. 2009. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  91. ^ Paul Henri Thiry, Baron d'Holbach, System of Nature; or, the Laws of the Moral and Physical World (London, 1797), Vol. 1. pp. 25
  92. ^ а б Zdybicka 2005, стр. 20
  93. ^ Schafersman, Steven D. (фебруар 1997). „Naturalism is an Essential Part of Science and Critical Inquiry”. Conference on Naturalism, Theism and the Scientific Enterprise. Department of Philosophy, The University of Texas. Приступљено 7. 4. 2011.  Revised May 2007
  94. ^ Zdybicka 2005, стр. 21.
  95. ^ Drange, Theodore M. (1998). „Atheism, Agnosticism, Noncognitivism”. 
  96. ^ Ayer, A. J. (1946). Language, Truth and Logic. Dover. pp. 115–116. In a footnote, Ayer attributes this view to "Professor H. H. Price".
  97. ^ Zdybicka 2005, стр. 19.
  98. ^ Various authors. "Logical Arguments for Atheism". Internet Infidels, The Secular Web Library. Приступљено 2007-APR-09.
  99. ^ Drange, Theodore M. (1996). „The Arguments From Evil and Nonbelief”. 
  100. ^ Gunasekara, Victor A. „Basic Buddhism”. 
  101. ^ Feuerbach, Ludwig (1841) The Essence of Christianity
  102. ^ Rahula 1916, стр. 51–52.
  103. ^ Bakunin, Michael (1916). „God and the State”. New York: Mother Earth Publishing Association. Приступљено 9. 4. 2011. 
  104. ^ а б Zuckerman, Phil (2009). „Atheism, Secularity, and Well-Being: How the Findings of Social Science Counter Negative Stereotypes and Assumptions” (PDF). Sociology Compass. 3 (6): 949—971. doi:10.1111/j.1751-9020.2009.00247.x. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 12. 2014. г. Приступљено 27. 6. 2011. 
  105. ^
  106. ^ Winston 2004, стр. 299.
  107. ^ „Humanistic Judaism”. BBC. 20. 7. 2006. Приступљено 9. 4. 2011. 
  108. ^ Levin, S. (1995). „Jewish Atheism”. New Humanist. 110 (2): 13—15. 
  109. ^ „Christian Atheism”. BBC. 17. 5. 2006. Приступљено 9. 4. 2011. 
  110. ^ Altizer 1967, стр. 102–103.
  111. ^ Lyas, Colin (1970). „On the Coherence of Christian Atheism”. Philosophy: The Journal of the Royal Institute of Philosophy. 45 (171): 1—19. S2CID 170899306. doi:10.1017/S0031819100009578. 
  112. ^ Smith 1979, стр. 21–22.
  113. ^ Smith 1979, стр. 275. "Among the many myths associated with religion, none is more widespread -or more disastrous in its effects—than the myth that moral values cannot be divorced from the belief in a god."
  114. ^ За Имануела Канта је постојање бога, душе и слободе било практично питање Моралност, сама по себи, представља систем, али срећа не, осим ако је расподељена у тачном односу према моралности. Ово је могуће у интелигентном свету само под интелигентним творцем и владаром. Разум нас обавезује да признамо постојање таквог владара, заједно са животом у таквом свету, , the presupposition of God, soul, and freedom was a practical concern, for "Morality, by itself, constitutes a system, but happiness does not, unless it is distributed in exact proportion to morality. This, however, is possible in an intelligible world only under a wise author and ruler. Reason compels us to admit such a ruler, together with life in such a world, which we must consider as future life, or else all moral laws are to be considered as idle dreams..." (Critique of Pure Reason, A811).
  115. ^ Baggini 2003, стр. 38. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help)
  116. ^ Human Rights, Virtue, and the Common Good. Rowman & Littlefield. 1996. стр. 16. ISBN 978-0-8476-8279-9. Приступљено 9. 4. 2011. „That problem was brought home to us with dazzling clarity by Nietzsche, who had reflected more deeply than any of his contemporaries on the implications of godlessness and come to the conclusion that a fatal contradiction lay at the heart of modern theological enterprise: it thought that Christian morality, which it wished to preserve, was independent of Christian dogma, which it rejected. This, in Nietzsche's mind, was an absurdity. It amounted to nothing less than dismissing the architect while trying to keep the building or getting rid of the lawgiver while claiming the protection of the law.” 
  117. ^ The Blackwell Companion to Natural Theology. Wiley-Blackwell. 2009. стр. 392. ISBN 978-1-4051-7657-6. Приступљено 9. 4. 2011. „Morality "has truth only if God is truth–it stands or falls with faith in God" (Nietzche (1968). pp. 70). The moral argument for the existence of God essentially takes Nietzche's assertion as one of its premises: if there is no God, then "there are altogether no moral facts."” 
  118. ^ Victorian Subjects. Duke University Press. 1991. стр. 85. ISBN 978-0-8223-1110-2. Приступљено 9. 4. 2011. „Like other mid-nineteenth-century writers, George Eliot was not fully aware of the implications of her humanism, and, as Nietzsche saw, attempted the difficult task of upholding the Christian morality of altruism without faith in the Christian God.” 
  119. ^ Moore 1903.
  120. ^ Susan Neiman (6. 11. 2006). Beyond Belief Session 6 (Conference). Salk Institute, La Jolla, CA: The Science Network. 
  121. ^ Baggini 2003, стр. 40. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help)
  122. ^ Baggini 2003, стр. 43. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help)
  123. ^ 101 Ethical Dilemmas, 2nd edition, by Cohen, M., Routledge (2007). pp. 184–5. (Cohen notes particularly that Plato and Aristotle produced arguments in favour of slavery.)
  124. ^ Cohen 2008.
  125. ^ Harris, Sam (2005). The end of faith: religion, terror, and the future of reason. W. W. Norton & Company. ISBN 9780393327656. 
  126. ^ Harris 2007.
  127. ^ Dawkins 2006.
  128. ^ Hitchens 2007.
  129. ^ Russell 1957.
  130. ^ Harris, Sam (2006a). „The Myth of Secular Moral Chaos”. Free Inquiry. Архивирано из оригинала 27. 09. 2006. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  131. ^ Moreira-almeida, A. (2006). Lotufo Neto, F.; Koenig, H.G.. „Religiousness and mental health: a review”. Revista Brasileira de Psiquiatria. 28 (3): 242—250. PMID 16924349. doi:10.1590/S1516-44462006005000006. Приступљено 12. 7. 2007. 
  132. ^ See for example: Kahoe, R.D. (1977). „Intrinsic Religion and Authoritarianism: A Differentiated Relationship”. Journal for the Scientific Study of Religion. 16 (2): 179—182. JSTOR 1385749. doi:10.2307/1385749. 
  133. ^ Altemeyer, Bob; Hunsberger, Bruce (1992). „Authoritarianism, Religious Fundamentalism, Quest, and Prejudice”. International Journal for the Psychology of Religion. 2 (2): 113—133. doi:10.1207/s15327582ijpr0202_5. Приступљено 9. 4. 2011. 
  134. ^ Harris, Sam (2005). „An Atheist Manifesto”. Truthdig. Архивирано из оригинала 16. 5. 2011. г. Приступљено 9. 4. 2011. „In a world riven by ignorance, only the atheist refuses to deny the obvious: Religious faith promotes human violence to an astonishing degree.” 
  135. ^ Feinberg & Feinberg 2010, стр. 697
  136. ^ D'Souza, Dinesh. „Answering Atheist's Arguments”. Catholic Education Resource Center. Приступљено 9. 4. 2011. 
  137. ^ „ReportDGResearchSocialValuesEN2.PDF” (PDF). Приступљено 9. 4. 2011. 
  138. ^ „Major Religions of the World Ranked by Number of Adherents, Section on accuracy of non-Religious Demographic Data”. Архивирано из оригинала 15. 06. 2008. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  139. ^ Huxley 2002, стр. 120.
  140. ^ „Worldwide Adherents of All Religions by Six Continental Areas, Mid-2010”. Encyclopædia Britannica. 2011. Приступљено 25. 5. 2012. 
  141. ^ „Religious Views and Beliefs Vary Greatly by Country, According to the Latest Financial Times/Harris Poll”. Financial Times/Harris Interactive. 20. 12. 2006. Архивирано из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 9. 4. 2011. 
  142. ^ а б „Characteristics of the Population”. Australian Bureau of Statistics. 2006. Приступљено 9. 4. 2011. 
  143. ^ а б Social values, Science and Technology (PDF). Directorate General Research, European Union. 2005. стр. 7—11. Приступљено 9. 4. 2011. 
  144. ^ Zuckerman 2007, стр. 51
  145. ^ Zuckerman 2007, стр. 56
  146. ^ Martin 2007.
  147. ^ Larson, Edward J. (1998). Larry Witham. „Correspondence: Leading scientists still reject God”. Nature. 394 (6691): 313—4. PMID 9690462. S2CID 204998837. doi:10.1038/28478.  Available at StephenJayGould.org Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2011), Stephen Jay Gould archive. Приступљено 2006-12-17
  148. ^ „Survey on physicians' religious beliefs shows majority faithful”. The University of Chicago. Приступљено 8. 4. 2011. 
  149. ^ Shermer 1999, стр. 76–79.
  150. ^ According to Dawkins (2006). pp. 103. Dawkins cites Bell, Paul. "Would you believe it?" Mensa Magazine, UK Edition, Feb. (2002). pp. 12–13. Analyzing 43 studies carried out since 1927, Bell found that all but four reported such a connection, and he concluded that "the higher one's intelligence or education level, the less one is likely to be religious or hold 'beliefs' of any kind."
  151. ^ Argyle 1958, стр. 93–96.

Литература

Спољашње везе