Велики војвода

Краљевске и племићке титуле
Цар и царица
Краљ и краљица
Кнез и Кнегиња
Поткраљ и поткраљица
Надвојвода и надвојвткиња
Инфант и инфанта
Велики војвода и велика војвоткиња
велики принц и велика принцеза
Војвода и војвоткиња
Принц и принцеза
Маркиз и Маркиза
маркиз и маркиза
Маркгроф и маркгрофица
Гроф и грофица
Гроф и грофица
Виконт и виконтица
Барон и баронеca
Баронет и баронета
Витез и дама
Ова кутија:

Велики војвода (жен. велика војвоткиња) је титула првенствено коришћена у западној Европи, нарочито у немачким државама. По рангу нижа је од краља, али виша од војводе. Територија којом велики војвода влада назива се велико војводство.[1] Ова титула се користи у неким садашњим и бившим независним моноархијама Европе:

  • У данашњем великом војдству Луксембург
  • Историјски владари бивших независних земаља као што су: Тоскана (од 1569. до 1860, сад део Италије); Баден, Олденбург, Саксонија-Вајмар, Мекленбург-Шерин, etc. — веклика војводстав од 1815 до 1918, и са део Немачке.
  • Раније су велика војводства исто тао биле неке нације источне и североисточне Европе, као што су Велико војводство Финске и Велико војводсто Литваније.
  • Самопроглашени монаци неколико микронација користе ову титулу.

Преводи титуле велики војвода обухватају: латински, magnus dux; луксембуршки Groussherzog; немачки Großherzog; француски Grand-Duc; шпански, Gran Duque; русик, великий князь (velikiy kniaz, дисловно „велики принц”); италијански Gran Duca; португалски grão-duque; фински, suurherttua; пољски, wielki książę; мађарски, nagyherceg; шведски, storhertig; африканерски и холандски, groothertog; дански и норвешки, storhertug; литвански, didysis kunigaikštis; латвијски, lielhercogs; чешки velkovévoda или velkokníže; бугарски велик херцог.

Јужноевропске велике војводе

Велики војвода је титула која се користила у средњовјековној Србији и Босни.

За разлику од западне Евопе или средње Европе, као и у различитим словенским земљама од средње до сјеверјноисточне Евопе, гдје је аналогија између великог војводе и великог кнеза била значајна, гдје су обје титуле биле ниже од краља а више од војводе, у Србији и Босни тутула великог војводе је одговарала византијској војној титули мега дукс.[2]

Србија

Титула велики војвода је означавала надмоћ над осталим војводама.[3] Носилац титуле командовао је војском у приликама када владар није пристуствовао војним кампањама, обично мање важним војним дејствима у земљи или када је одред послат у помоћ савезницима.[3] Други термин који се користио за титулу је стегоноша (лат. vexilifer).[4]

Постоје и помињања носилаца титуле у српској епској поезији у вези Косовске битке, као што је Димитрије.[10]

Босна

Титулу великог војводе Босне додјељивао је само владар Босне, бан или краљ, својим највишим војним командантима.[11] У ствари, то је био више официрски него дворски чин, иако је то био и степен дворског поредка. Титулу је носила једна особа, ријетко двије истовремено.[12]

Црна Гора

Луксембург

Данас постоји само једна држава чији владар носи титулу великог војводе, а то је Луксембург на чијем челу је велики војвода Луксембурга Анри.

Види још

Велики војвода на Викимедијиној остави.

Референце

  1. ^ „Grand Duchy of Tuscany | Overview, History & Significance”. study.com. Приступљено 2023-07-03. 
  2. ^ Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. 
  3. ^ а б в г Ćirković & Mihaljčić 1999, стр. 72.
  4. ^ а б Etnografski institut 1958, стр. 35.
  5. ^ а б Purković 1985, стр. 22.
  6. ^ Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. „У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...” 
  7. ^ Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56. 
  8. ^ Blagojević 2001, стр. 241–242.
  9. ^ Blagojević 2001, стр. 243.
  10. ^ Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...” 
  11. ^ Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Приступљено 10. 01. 2016. 
  12. ^ Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (PDF) (на језику: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 изд.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Архивирано из оригинала (.pdf) 05. 03. 2016. г. Приступљено 10. 01. 2016. 

Литература

  • Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...” 
  • Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56. 
  • Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. „У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...” 
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. 
  • Blagojević, Miloš (2001). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Službeni list SRJ. 
  • institut, Etnografski (1958). Glasnik Etnografskog instituta. 7—15. 
  • Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Михальчић, Раде, ур. Лексикон српског средњег века (на језику: српски). Knowledge. 
  • Purković, Miodrag (1985). Srpska kultura srednjega veka. Izd. Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu. 
  • Crouch, David (2002). The Normans: The History of a Dynasty. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1852855956. 
  • „Channel Islands”. The Official Website of the British Monarchy. The Royal Household. 2009. Архивирано из оригинала 21. 9. 2012. г. Приступљено 16. 8. 2013. 
  • Prof. Jan Svanberg in Furstebilder från folkungatid ISBN 91-85884-52-9
  • Heikinheimo, Ilmari (1955). Suomen elämäkerrasto. Werner Söderström Osakeyhtiö. 
  • Simon, Kate (1989). A Renaissance Tapestry: The Gonzaga of Mantua. Harper & Row. 
  • Chan, Wing-tsit (1989). Chu Hsi New Studies. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1201-0. 
  • United States Congressional Serial Set (на језику: енглески). U.S. Government Printing Office. 1977. 
  • Murdoch, William Gordon Burn (1908). From Edinburgh to India & Burmah (на језику: енглески). G. Routledge & sons Limited. 
  • Center, Duke University Commonwealth-Studies (1966). Publication (на језику: енглески). Duke University Press. 
  • Mranʻ mā samuiṅʻʺ sutesana cā coṅʻ (на језику: енглески). Samuiṅʻʺ Sutesana nhaṅʻʹ ʼA myuiʺ sāʺ Cā kraññʻʹ Tuikʻ Ūʺ cīʺ Ṭhāna. 2001. 
  • Hodgkin, Thomas. Italy and her Invaders. Clarendon Press: 1895.
  • Lewis, Archibald R. "The Dukes in the Regnum Francorum, A.D. 550–751". Speculum, Vol. 51, No 3 (July 1976), pp. 381–410.
  • Stenton, Sir Frank M. Anglo-Saxon England Third Edition. Oxford University Press: 1971.
  • Thompson, E. A. The Goths in Spain. Clarendon Press: Oxford, 1969.
  • Górski, Karol (1949). Związek Pruski i poddanie się Prus Polsce: zbiór tekstów źródłowych (на језику: Polish и Latin). Poznań: Instytut Zachodni. 
  • Notes and Queries, Oxford University Press, 1850
  • Seward, Desmond. The Monks of War: The Military Religious Orders. Penguin Books. London, 1995. ISBN 0-14-019501-7
  • Kirby, David. Northern Europe in the Early Modern Period: The Baltic World, 1492–1772. Longman. London, 1990. ISBN 0-582-00410-1
  • Koch, H.W. A History of Prussia. Barnes & Noble Books. New York, 1978. ISBN 0-88029-158-3
  • Albertas Juška, Mažosios Lietuvos Bažnyčia XVI-XX amžiuje, Klaipėda: 1997, pp. 742–771, here after the German translation Die Kirche in Klein LitauenАрхивирано на сајту Wayback Machine (9. март 2013) (section: 5. Die Pfarrer und ihre Ausbildung; on: Lietuvos Evangelikų Liuteronų Bažnyčia Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2011), retrieved on 28 August 2011.
  • Peter Brandt in collaboration with Thomas Hofmann, Preußen: Zur Sozialgeschichte eines Staates; eine Darstellung in Quellen, edited on behalf of Berliner Festspiele as a catalogue to the exhibition on Prussia between 15 May and 15 November 1981, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt, 1981, (=Preußen; vol. 3), pp. 24 and 35. ISBN 3-499-34003-8
  • Urban, William. The Teutonic Knights: A Military History. Greenhill Books. London, 2003. ISBN 1-85367-535-0
  • Władysław Czapliński. „Jerzy Ossoliński h. Topór”. Internetowy Polski Słownik Biograficzny (на језику: Polish). Архивирано из оригинала 01. 10. 2020. г. Приступљено 11. 9. 2020. 
  • Rutkowski, Henryk (1983). „Rivalität der Magnaten und Bedrohung der Souveränität” [Rivalry of the Magnates and the Threat of Sovereignty]. Polen. Ein geschichtliches Panorama [Poland: A Historical Panorama] (на језику: German). Warszawa: Wydawnictwo Interpress. стр. 81—91. ISBN 83-223-1984-3. 

Спољашње везе

Велики војвода на Викимедијиној остави.