Византијски вртови

Византијска култура

Град Византијон у Византијском царству заузима важно место у историји уређења вртова (око 4. века – 10. век н.е.). Град је касније преименован у Константинопољ (данашњи Истанбул). Био је главни град Источног римског царства и опстао је хиљаду година након пада Западног римског царства. Вртови Византије су, међутим, углавном уништени након турског освајања града у 15. веку.

Историјат и изглед

Модерна бронзана копија типске грчке баштенске статуе вепра;[1] овај тип статуе је опстао све до касне антике.

Византијски вртови су се углавном заснивали на римским идејама које су наглашавале богати дизајн хеленистичког мозаика, типичне класичне карактеристике формално постављених стабала и додатних елемената као што су фонтане и мала светилишта. Они су се развијали током векова. Византијски вртови су утицали на исламске вртове и посебно на маурске вртове; зато што је Шпанија вековима била римска провинција (а, за време владавине Јустинијана Великог, и византијска провинција).

Мало се друго зна о источноримским вртовима и постоји врло мало референци, и нема целовитих објављених расправа на ту тему. Источни Римљани су, као и њихови грчко-римски претходници, придавали велики значај питањима естетике. Међутим, стари грчки и римски вртови су били развијенији и боље документовани.

Током последњих 250 година грчке владавине која се завршила 1453. године, услови и историјске околности су драстично ограничиле традицију (која сеже до хеленистичких времена) градње луксузних вила, углавном ван градова, са пратећим уређеним вртовима, што је приказано на мозаицима и фрескама или су забележене у текстовима.

Чини се да је овај период мање темељно истражен него већина ранијих периода.

Референце

  1. ^ Byzantine Garden Culture, edited by Antony Littlewood, Henry Maguire, and Joachim Wolschke-Bulmahn (2002)

Литература

  • Byzantine Garden Culture, edited by Antony Littlewood, Henry Maguire, and Joachim Wolschke-Bulmahn (2002)
  • Byzantine Gardens and Beyond, edited by Helena Bodin and Ragnar Hedlund (2013)
  • Veronica della Dora, Landscape, Nature, and the Sacred in Byzantium (2016)