Демократска Република Конго

За друге употребе погледајте страницу Конго и Заир (вишезначна одредница).
Демократска Република Конго
République Démocratique du Congo  (француски)
Крилатица: Правда, мир, рад
(франц. Justice, Paix, Travail)
Химна: Устајте Конгоанци
(франц. Debout Congolais)
Положај Демократске Републике Конго
Главни градКиншаса
Службени језикфранцуски
Владавина
 — ПредседникФеликс Чисекеди
 — ПремијерСилвестре Илунга
Историја
НезависностОд Белгије
15. јун 1960.
Географија
Површина‍
 — укупно2.344.858 km2 (11)
 — вода (%)3,3
Становништво‍
 — 2015.[1]77.434.000 (19)
 — густина33,02 ст./km2
Економија
ВалутаКонгоански франак
 — стоти део валуте‍100 сентима‍
 — код валутеCDF
Остале информације
Временска зонаUTC 
Интернет домен‍.cd‍
Позивни број+243

Демократска Република Конго (скраћено ДРК, понекад и као ДР Конго; франц. République démocratique du Congo), позната и као Конго-Киншаса (франц. Congo-Kinshasa), или једноставно Конго (франц. Congo), раније Заир (франц. Zaïre),[2][3] држава је у централној Африци.[4] По површини је друга на континенту, иза Алжира, и једанаеста је у свету. Кратком обалом (37 km) излази на Атлантски океан код ушћа реке Конго, а граничи са 9 држава: Републиком Конго на северозападу, Централноафричком Републиком на северу, Јужним Суданом на североистоку, Угандом, Руандом, Бурундијем и Танзанијом на истоку, Замбијом на југоистоку и Анголом на југозападу. Са популацијом од преко 78 милиона,[5] Демократска Република Конго је најмногољуднија званично франкофонска земља, четврта по насељености у Африци и седамнаеста по насељености у свету.

Територију ДР Конго су људи први пут населили пре око 90.000 година. Банту народ је почео миграцију у овај регион у 5. веку и поново у 10. веку. На западном делу региона, Краљевство Конго је владало од 14. до 19. века, док у су централном и источном региону, краљевства Луба и Лунда владала од 16. и 17. века до 19. века. Током 1870-их, непосредно пре почетка освајања Африке, спроведено је европско истраживање Конга, које је прво предводио Хенри Мортон Стенли под покровитељством краља Леополда II од Белгије. Леополд је формално стекао права над Конго територијом на Берлинској конференцији 1885. године и учинио је земљу својом приватном својином, именујући је Слободна Држава Конго. Током постојања Слободне Државе, колонијалне војне јединице, Force Publique је присиљавала локалну популацију да производи природну гуму, и у периоду од 1885. до 1908. су милиони Конгоанаца умрли услед болести и експлоатације. Године 1908. је Белгија, упркос иницијалног оклевања, формално анексирала Слободну Државу од Леополда, и формирала Белгијски Конго.

Белгијски Конго је остварио независност 30. јуна 1960 чиме је формирана Република Конго (Леополдвил). Конгоански националиста Патрис Лумумба је био изабран за првог премијера, док је Жозеф Каса-Вубу постао први председник. Дошло је до конфликта око администрације територије који је постао познат као Конгоанска криза. Провинције Катанга, под Моизом Чомбеом, и Јужни Косај су покушале да се отцепе од Конга. Дана 5. септембра 1960, Каса-Вубу је отпустио Лумумбу уз подршку Сједињених Држава и Белгије након што је Лумумба затражио помоћ од Совјетског Савеза током кризе. Дана 14. септембра, уз подршку САД и Белгије, Лумумбу су ухапсиле снаге лојалне начелнику штаба војске Мобуту Сесе Секо, који је задобио дефакто контролу над земљом путем државног удара истог дана. Дана 17. јануара 1961. Лумумба је био изручен Катанганским властима, а накнадно су га погубиле Катанганске трупе под белгијским утицајем.

Године 1965 је Мобуту Сесе Секо званично дошао на власт путем другог војног удара. Године 1971, он је преименовао земљу у Заир. Земљом је руководио као једнопартијском државом са својим Популарним покретом револуције као једином легалном партијом. Мобутова влада је добила знатну подршку од Сједињених Држава, захваљујући његовом антикомунистичком ставу током хладног рата. До раних 1990-их, Мобутова влада је почела да слаби. Опресивна политика према источном конгоанском Турси становништву довео је до инвазије 1996. године предвођене Руандом која је под управом Турсија, чиме је почео Први конгоански рат. Овим ратом је окончана Мобутова 32-годишња владавина,[6] и 17. маја 1997 Лоран Кабила, вођа Тутси снага из провинције Јужни Киву је постао председник. Он је вратио име земље на Демократска Република Конго. Напетости између председника Кабиле и присуство Руанде и Тутсија у земљи довеле су до Другог конгоанског рата од 1998 до 2003. Ултимативно, девет афричких земаља и око двадесет наоружаних група су узели учешћа у рату,[7] исход чега је било 5,4 милиона погинулих.[8][9][10][11] Два рата су девастирала земљу. Председника Лорана Кабилу је убио један од његових телохранитеља 16. јануара 2001 и наследио га је осам дана касније његов син Жозеф Кабила.

Демократска Република Конго је екстремно богата у природним ресурсима, али је испаштала услед политичке нестабилности, недостатка инфраструктуре, проблема узрокованих корупцијом и вековима комерцијалне и колонијалне екстракције и експлоатације са мало холистичког развоја. Поред главног града Киншасе, следећа два највећа града, Лубумбаши и Мбуџи Маји, су оба рударски центри. ДР Конгова највећа извозна ставка су сирови минерали, при чему је Кина преузела преко 50% њиховог извоза 2012. Године 2016. је ниво људког развоја у ДР Конгу био на 176. месту од 187 земаља, према Показатељу хуманог развоја.[12]

Географија

Положај

Демократска Република Конго лежи између 6°сгш и 14°јгш, као и 12° и 32°игд. Земља лежи са обе стране екватора. Захвата површину од 342.000 km² од чега је копно 341.500 km², а под воденим површинама је 500 km². Најнижа тачка је на Атлантском океану -0m, а највиша на Моунт Беронгоу-903 m.

Република Конго се налази централно-западном делу под-Сахарске Африке, пресецајући екватор. Има кратку обалу на Атлантском океану, дужине 169 km .

Конго је лоциран у западној Африци излази на јужни Атлантик између Анголе и Габона. На југу и истоку река Конго представља границу према ДР Конго. Република Конго, такође позната и као Средњи Конго, Конго Бразавил и Конго (не мешати са Демократском Републиком Конго, бивши Заир) представља део некадашње Француске колоније у западној и централној Африци. Граничи се са Габоном (1.903 km), Камеруном (523 km), Централно-Афричком републиком (467 km) и ДР Конгом (2.410 km). Укупна дужина граница износи 5.504 km.

Геологија и рељеф

Држава је подељена на на 4 топографске целине:

  1. Обалска равница која је без дрвећа, али богата мочварама, језерима и рекама које постоје дуж Атлантске обале или се спуштају са планине Мауомбе.
  2. Плодна долина реке Ниари, централно- јужном делу која представља најплоднију област у држави
  3. Централни планински или плато Батеке раздваја сливове Огове анд Ниари реке, покривена је густом шумом
  4. Слив реке Конго на северу који се састоји од поплављени терена у нижем делу и сувих савана у вишим.

Укратко, рељеф Конга обухвата обалску низију, простране речне сливове на југу и северу и централни плато.

Клима

Конго има типичан тропски климат који се одликује високим температурама са влажношћу око 80% и незнатним сезонским варијацијама. Влажни период је између априла и октобра, док је суви од новембра до марта. Ветрови: Снажни ветрови су уобичајена појава у влажном периоду. Падавине: Просечна годишња количина падавина варира од 1.250 до 1.750 mm. Највише падавина се излучи на северу, док се према Атлантику и југу та количина смањује. Температуре: Просечна температура варира од 17 до 28 °C у јулу и од 23 до 33 °C у априлу.

Воде

Национални парк Салонга.

Конго је највећа река у западној Африци. Њена дужина износи 4380 km и чини је другом најдужом реком у Африци после реке Нил. Конго са својим притокама протиче кроз другу највећу прашуму на свету, од које је само Амазонија већа. Река Конго је такође друга у свету по површини слива после Амазона. По њој две државе носе име: Република Конго и ДР Конго које леже на њеним обалама. Између 1971. и 1997. ДР Конго се званично звао Заир.

Река Конго извире у ДР Конгу западно од места Кисангани. Река Убанги која тече северним делом Конга и граница је између два Конга, представља једну од већих притока. Киншаса - главни град ДР Конго и Бразавил — главни град Републике Конго налазе се на обалама Конга, један наспрам другог. Пре ушћа у Атлантик код места Муанда, река гради водопаде познате као Ливингстонови водопади.

Флора и фауна

Становништво

Главни град Киншаса.

У ДР Конго данас живи 62,6 милиона људи, што је велики скок у односу на 46,7 милиона 1997. Највећи градови су Киншаса, Мбуџи Маји, Лубумбаши, Колвези, Хананга и Кисангани.

У земљи живи око 250 различитих етничких група. Најбројније су Конго, Луба и Монго. Разноликост 700 домаћих језика се превазилази коришћењем званичног француског језика. У широкој употреби су још језици конго, чилуба, свахили и лингала.

Привреда


Административна подела

Административна подела ДР Конго

ДР Конго је подељен на десет провинција и градски округ Киншаса:

  1. Бандунду
  2. Централни Конго
  3. Екваторијална покрајина
  4. Западни Касаи
  5. Источни Касаи
  6. Катанга
  7. Киншаса
  8. Маниема
  9. Северни Киву
  10. Источна покрајина
  11. Јужни Киву
# Држава Главни град Површина km Популација[13]
1 Бас-Уеле Бута 148.331 1.138.000
2 Екватор Мбандака 103.902 1.528.000
3 Катанга Лубумбаши 132.425 4.617.000
4 Ломами Камина 108.204 2.957.000
5 Уеле Исиро 89.683 1.864.000
6 Итури Буниа 65.658 3.650.000
7 Касаји провинција Луебо 95.631 2.801.000
8 Кацаји-центар Кананга 60.958 3.317.000
9 Оријентални Касаји Мбуђимаји 9.481 3.145.000
10 Киншаса Киншаса 9.965 11.575.000
11 Централни Конго Матади 53.920 5.575.000
12 Провниција Кванго Кенже 89.974 2.152.000
13 Провинција Квилу Киквит 78.219 5.490.000
14 Провинција Ломами Кабинда 56.426 2.443.000
15 Луалаба Колвези 121.308 2.570.000
16 Маји Ендобе Инонго 127.465 1.852.000
17 Маниема Кинду 132.520 2.333.000
18 Монгала Лисала 58.141 1.740.000
19 Норд Киву Гома 59.483 6.655.000
20 Норд Убанги Гбадолит 56.644 1.269.000
21 Санкуру Лусамбо 104.331 2.110.000
22 Суд Киву Букаву 65.070 5.772.000
23 Суд Убанги Гемена 51.648 2.458.000
24 Танганика Калеми 134.940 3.062.000
25 Тшопо Кисангани 199.567 2.352.000
26 Тшупа Боенде 132.957 1.600.000

Највећи градови су Киншаса, Мбуџи Маји, Лубумбаши, Колвези, Хананга и Кисангани. Иначе ДР Конго је подељен на 10 области и једну градску област и то: Бандунду, Бас-Цонго, Éqуатеур, Касаи-Оццидентал, Касаи-Ориентал, Катанга, Маниема, Норд-Киву, Ориентале, Суд-Киву и Кинсхаса (градска област).[14] У земљи живи око 77,5 милиона људи. Демократска Република Конго је четврта земља у Африци а осамнаеста у свету по броју становника.

Историја

За више информација погледајте чланак Историја ДР Конга.

На територији данашње ДР Конго су пре доласка Европљана постојале многе краљевине. Најзначајнија међу њима је Краљевина Конго, основана у 14. веку, која је била једна од највећих у Африци.

Португалци су били први Европљани који су стигли до Конгоа. Односи домородаца и дошљака нису били непријатељски. Краљеви Конгоа су прихватили хришћанство, а Португалцима су продавали робове. Краљевина Конго је знатно ослабљена грађанским ратом крајем 17. века и изгубила је некадашњи значај. Регијом су завладали европски пљачкаши и ловци на робове. Холанђани и Енглези су се придружили Португалцима.

Енглез Хенри Мортон Стенли је био први Европљанин који је истраживао Конго. Намера му је била да Конго постане део британске колонијалне империје. Британска влада није показала интерес за овај пројекат.

Белгијски краљ Леополд II је био фасциниран колонијалним освајањима, за разлику од белгијске јавности. Краљ је личном амбицијом успео да на Берлинској конференцији о Конгоу 1885. добије Конго као свој приватни посед, што је у историји колонијализма јединствен случај. Сви становници Конгоа су такође сматрани приватним поседом. Ово је у време експанзије плантажног гајења каучука довело до тешких злоупотреба и злочина над локалним становништвом. Агенти краљевих компанија су масовно убијали и сакатили народ Конгоа да би га терором присилили на већу продуктивност. Под међународним притиском, Леополд је 1908. Конго претворио у регуларну колонију Белгије. Прилике за становништво су се овом променом знатно побољшале.

Име Конгоа под директном Леополдовом влашћу било је Независна држава Конго (État indépendant du Congo), а после 1908. Белгијски Конго (Congo belge).

Белгијска власт је била патерналистичка у односу на Конго. Уведено је основно и више школовање, а школе је организовала црква. Грађени су путеви, пруге и рудници. Отваране су болнице, искорењена је болест спавања и сва села покривена медицинским особљем.

Појавом покрета за независност Конгоа избили су нереди у главном граду, Леополдвилу. Под међународним притиском, Белгија је објавила скоро повлачење из Конгоа јануара 1960. За собом је оставила хаотичну ситуацију. Демократска Република Конго је основана 30. јуна 1960. Први председник владе нове државе био је вођа покрета за независност Патрис Лумумба. У Конгоу је постојао сецесионистички покрет у рудом богатој провинцији Катанга, а у унутрашњу политику су се мешале Белгија, САД и СССР. Годину и по после стицања независности, Лумумбин шеф генералштаба Мобуту Сесе Секо извршио је пуч и тиме отпочео једну од најдужих и најрепресивнијих афричких диктатура. У преврату су му помогле владе Белгије и САД. Лумумба је ухапшен и испоручен своме противнику, сецесионистичком вођи Катанге Мојсе Чомбеу, чији су га војници усмртили. Године 1971. име земље је промењено у Заир.

Мобутуова диктатура, обележена корупцијом и злоупотребама, уздрмана је тек 1994. доласком великог броја избеглица из Руанде и Бурундија. На источној граници Конгоа је створена база побуњеника под вођством Лорана Кабиле. Њему је успело да уз помоћ Руанде и Уганде 1997. са власти збаци старог и оболелог Мобутуа (види: Први конгоански рат), који је убрзо преминуо у изгнанству. Име државе је поново постало Демократска Република Конго. Рат је, међутим, поново избио 1998. и трајао до 2002. (види: Други конгоански рат). Овај рат се због изразитог страног мешања зове и Афрички светски рат. Процењује се да је у току и као последица рата (период 1998—2005) у Конгоу страдало 3,8 милиона људи. Кабила је убијен у атентату јануара 2001, а нов председник је постао његов син Жозеф Кабила. Жозеф се показао као први одговоран вођа земље од стицања независности. Склопио је мир са суседима и радио на стабилизовању прилика у сиромашној и ратом уништеној земљи. Споразумом политичких фракција из 2003. омогућени су демократски избори одржани 2006. и договорена је будућа административна децентрализација.

Галерија

  • Град Лубумбаши

    Град Лубумбаши

  • Учионица у ДР Конгу

    Учионица у ДР Конгу

  • Први воз у Кинду

    Први воз у Кинду

  • Председник Жозеф Кабила

    Председник Жозеф Кабила

  • Сателитски снимак ДР Конга.

    Сателитски снимак ДР Конга.

Референце

  1. ^ „Department of Economic and Social Affairs, Population Division, World Population Prospects, The 2015 Revision”. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 03. 2014. г. Приступљено 24. 09. 2015. 
  2. ^ Starbird, Deboer & Pettit 2004, стр. 78
  3. ^ Office of the United States Trade Representative (2003). United States House of Representatives Committee on Ways and Means, ур. 2003 Comprehensive Report on U.S. Trade and Investment Policy Toward Sub-Saharan Africa. Message from the President of the United States. United States Government Printing Office. стр. 87. ISBN 9781428950146. „Democratic Republic of the Congo (DROC) will become eligible for AGOA trade benefits upon formation of a transitional government.” 
  4. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  5. ^ „World Population Prospects: The 2017 Revision”. ESA.UN.org (custom data acquired via website). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. Приступљено 10. 9. 2017. 
  6. ^ Agency, Central Intelligence (2014). „Democratic Republic of the Congo”. The World Factbook. Langley, Virginia: Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 10. 08. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2014. 
  7. ^ Bowers, Chris (24. 7. 2006). „World War Three”. My Direct Democracy. Архивирано из оригинала 7. 10. 2008. г. 
  8. ^ Coghlan, Benjamin; et al. (2007). Mortality in the Democratic Republic of Congo: An ongoing crisis: Full 26-page report (PDF) (Извештај). стр. 26. Приступљено 21. 3. 2013. 
  9. ^ Robinson, Simon (28. 5. 2006). „The deadliest war in the world”. Time. Приступљено 2. 5. 2010. 
  10. ^ Bavier, Joe (22. 1. 2008). „Congo War driven crisis kills 45,000 a month”. Reuters. Архивирано из оригинала 14. 04. 2011. г. Приступљено 2. 5. 2010. 
  11. ^ „Measuring Mortality in the Democratic Republic of Congo” (PDF). International Rescue Committee. 2007. 
  12. ^ „2016 Human Development Report” (PDF). United Nations Development Programme. 2016. Приступљено 21. 3. 2017. 
  13. ^ „Annulaire statistique de 2019” (PDF). Ins.rdc. Приступљено 19. 2. 2023. 
  14. ^ Kombo Yetilo, Jéthro (1. 1. 2010). „La sous-administration territoriale en République démocratique du Congo. Etat des lieux et perspectives”. Pyramides. Revue du Centre d'études et de recherches en administration publique (на језику: француски) (19): 105—128. Приступљено 19. 2. 2023. 

Литература

  • Office of the United States Trade Representative (2003). United States House of Representatives Committee on Ways and Means, ур. 2003 Comprehensive Report on U.S. Trade and Investment Policy Toward Sub-Saharan Africa. Message from the President of the United States. United States Government Printing Office. стр. 87. ISBN 9781428950146. „Democratic Republic of the Congo (DROC) will become eligible for AGOA trade benefits upon formation of a transitional government.” 
  • Starbird, Caroline; Deboer, Dale; Pettit, Jenny (2004). Teaching International Economics and Trade. Center for Teaching International Relations, University of Denver. стр. 78. ISBN 9780943804927. „Aid Applicant: The Democratic Republic of the Congo (DROC)” 
  • Clark, John F., The African Stakes of the Congo War, 2004.
  • Devlin, Larry (2007). Chief of Station, Congo: A Memoir of 1960–67. New York: PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-405-7. .
  • Drummond, Bill and Manning, Mark, The Wild Highway, 2005.
  • Edgerton, Robert, The Troubled Heart of Africa: A History of the Congo. St. Martin's Press, December 2002.
  • Exenberger, Andreas/Hartmann, Simon. The Dark Side of Globalization. The Vicious Cycle of Exploitation from World Market Integration: Lesson from the Congo, Working Papers in Economics and Statistics 31, University Innsbruck 2007.
  • Exenberger, Andreas/Hartmann, Simon. Doomed to Disaster? Long-term Trajectories of Exploitation in the Congo, Paper to be presented at the Workshop "Colonial Extraction in the Netherlands Indies and Belgian Congo: Institutions, Institutional Change and Long Term Consequences", Utrecht 3–4 December 2010.
  • Gondola, Ch. Didier (2002). The History of Congo. Westport: Greenwood Press. .
  • Joris, Lieve, translated by Waters, Liz, The Rebels' Hour, Atlantic, 2008.
  • Justenhoven, Heinz-Gerhard; Ehrhart, Hans Georg. Intervention im Kongo: eine kritische Analyse der Befriedungspolitik von UN und EU. Stuttgart: Kohlhammer, (In German). Justenhoven, Heinz-Gerhard; Ehrhart, Hans-Georg (2008). Intervention im Kongo. W. Kohlhammer Verlag. ISBN 978-3-17-020781-3. 
  • Kingsolver, Barbara. The Poisonwood Bible HarperCollins, 1998.
  • Larémont, Ricardo René, ed. 2005. Borders, nationalism and the African state. Boulder, Colorado and London: Lynne Rienner Publishers.
  • Lemarchand, Reni and Hamilton, Lee; (1994). Burundi: Ethnic Conflict and Genocide. Woodrow Wilson Center Press. .
  • Mealer, Bryan: "All Things Must Fight To Live". Mealer, Bryan (2008). All Things Must Fight to Live: Stories of War and Deliverance in Congo. Bloomsbury USA. ISBN 978-1-59691-345-5. 
  • Melvern, Linda, Conspiracy to Murder: The Rwandan Genocide and the International Community. Verso, 2004.
  • Miller, Eric: "The Inability of Peacekeeping to Address the Security Dilemma". Miller, Eric (2010). The Inability of Peacekeeping to Address the Security Dilemm. Lap Lambert Academic Publishing GmbH KG. ISBN 978-3-8383-4027-2. 
  • Mwakikagile, Godfrey (2006). Nyerere and Africa: End of an Era (3rd изд.). New Africa Press. стр. 147—205. ISBN 978-0-9802534-1-2. 
  • Africa and America in The Sixties: A Decade That Changed The Nation and The Destiny of A Continent. First Edition, New Africa Press. 2006. ISBN 978-0-9802534-2-9. 
  • Nzongola-Ntalaja, Georges, The Congo from Leopold to Kabila: A People's History, 2002.
  • O'Hanlon, Redmond, Congo Journey, 1996.
  • O'Hanlon, Redmond, No Mercy: A Journey into the Heart of the Congo, 1998.
  • Prunier, Gérard, Africa's World War: Congo, the Rwandan Genocide, and the Making of a Continental Catastrophe, 2011 (also published as From Genocide to Continental War: The Congolese Conflict and the Crisis of Contemporary Africa: The Congo Conflict and the Crisis of Contemporary Africa).
  • Renton, David; Seddon, David; Zeilig, Leo (2007). The Congo: Plunder and Resistance. 2007. ISBN 978-1-84277-485-4. 
  • Reyntjens, Filip, The Great African War: Congo and Regional Geopolitics, 1996–2006 , 2009.
  • Rorison, Sean, Bradt Travel Guide: Congo — Democratic Republic/Republic, 2008.
  • Schulz, Manfred (2008). Entwicklungsträger in der DR Kongo: Entwicklungen in Politik, Wirtschaft, Religion, Zivilgesellschaft und Kultur. Berlin. ISBN 978-3-8258-0425-1. 
  • Stearns, Jason: Dancing in the Glory of Monsters: the Collapse of the Congo and the Great War of Africa, Public Affairs, 2011.
  • Tayler, Jeffrey, Facing the Congo, 2001.
  • Turner, Thomas, The Congo Wars: Conflict, Myth and Reality, 2007.
  • Van Reybrouck, David, Congo: The Epic History of a People, 2014
  • Wrong, Michela, In the Footsteps of Mr. Kurtz: Living on the Brink of Disaster in Mobutu's Congo.

Спољашње везе