Дијалекти мађарског језика
| Мађарски језик (magyar nyelv) |
|---|
  |
| Абецеда |
|
| Граматика |
|
| Историја |
|
| Остале карактеристике |
|
| Култура Мађарске |
|
Мађарски језик има десет дијалеката.[1][2] Они су међусобно потпуно разумљиви и не разликују се значајно од стандардног мађарског осим за Чанго дијалекат. Углавном се разликују по изговору; иако постоје разлике у речнику, оне су обично мале и не ометају разумљивост. Због повећане унутрашње миграције и урбанизације током 20. века, већина карактеристика различитих дијалеката може се уочити само у мањим градовима и селима, па чак и тамо углавном међу старијима, становништво већих градова и посебно престонице генерацијама је мешано и дијалекатске разлике су изгубљене. Значајан изузетак је западни трансдунавски изговор, који је изразито уочљив чак и у Сомбатхељу, највећем граду у региону.
Истраживачи тренутно издвајају следеће дијалектичке регионе:
- Западни прекодунавски дијалектички регион
- Централно прекодунавско-маловелико равничарско подручје Мали Алфелд
- Јужно прекодунавски дијалектички регион
- Велика јужна равница (+Тиса–Кереш)
- Палоц дијалектички регион
- Североисточни дијалектички регион
- Трансилванијска равница (Mezőség)
- Секељски дијалектички регион
- Молдавијански дијалектички регион (Чанго)
Последња три дијалекта са списка се говоре ван садашње територије Мађарске, у деловима Румуније. Чанго дијалект се првенствено говори у округу Бакау у источној Румунији. Мађарска група Чанго је у великој мери била изолована од других мађарских народа, па су стога сачували дијалект који веома личи на ранији облик мађарског..[3]
Некадашња језичка класификација је разликовала следеће дијалекте: велика мађарска равница, западни Дунав, дунавско-тиса (територије између две реке), мађарски краљевски пролаз (превој у планинама Апушени), североисточни мађарски, северозападни мађарски, секељски, западномађарски и Чанго. Ову класификацију је користила и годишња референтна публикација „Етнолог”, са изузетком Чаанго дијалекта.[4]
Поред тога, постоји седам дијалеката мађарски знаковни језик.[5]
Референце
- ^ A magyar nyelv kézikönyve, szerk. Kiefer Ferenc, Akadémiai, Budapest, 2003, 273–279. o.
- ^ A magyar nyelv könyve, szerk. Adamikné Jászó Anna, Trezor, Budapest, 2004, 664–679.
- ^ „A magyar nyelvjárások”.
- ^ Етнолог
- ^ мађарски знаковни језик
Литература
- A magyar nyelvjárások (Balassa Iván – Ortutay Gyula: Magyar néprajz)
- Mazurka Károly: Szuhogyi palóc tájszótár, Budapest, Tinta Könyvkiadó, 2009.
- Kiss Gábor, Bató Margit (szerkesztő): Tájszavak A magyar nyelvjárások atlaszának szavai, szóalakjai, Budapest, Tinta Könyvkiadó, 2012.
- Kiss Gábor (szerkesztő): Kis magyar tájszótár 5800 népies és tájnyelvi szó magyarázata, Budapest, Tinta Könyvkiadó, 2014.