Ектор Берлиоз

Ектор Берлиоз
Ектор Берлиоз, фотографија Пјера Петиа
Датум рођења(1803-12-11)11. децембар 1803.
Место рођењаКот Сент Андре, Француска
Датум смрти8. март 1869.(1869-03-08) (65 год.)
Место смртиПариз, Француска
Веб-сајтwww.hberlioz.com
Потпис

Ектор Берлиоз (франц. Hector Berlioz; Кот Сент Андре, 11. децембар 1803 — Париз, 8. март 1869) је био француски композитор.[1][2]

Биографија

Програм концерта са делима Берлиоза и Славенског, који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца, 2. јуна 1934. године

Рођен је у провинцијској породици лекара (отац Анри Берлиоз је био сеоски лекар). По очевој жељи, најпре је студирао медицину. Студије медицине убрзо напушта и од 1825. године студира композицију на Париском конзерваторијуму. Септембра 1827. упознаје енглеску глумицу Харијет Смитсон, која му постаје инспирација за прво и највеће ремек-дело, Фантастичну симфонију,[3] а 1832. и супруга. Афирмисао се више изван домовине као диригент властитих дела, а у Паризу се прочуо као писац оштрих критика и духовитих фељтона. Покушао је изразити драматску радњу искључиво инструменталним средствима те је на тај начин створио прва модерна оркестарска дела, жанра програмске музике (према којој музика није само комплексан склоп ритмова и звукова, већ она тим звуковима прича и приповеда). То је заправо један оригиналан жанр, назван програмска симфонија, у чијем ће домену убрзо затим и Франц Лист створити једноставачну инструменталну симфонијску поему. Само, Берлиозова програмска симфонија у себе укључује моћан извођачки апарат (оркестар, солисти и хор), а форма се растаче у корист музичке и поетске слободе, док се опсег дела проширује до монументалних димензија. Због тога његова дела нису наилазила на разумевање његових савременика, посебно у Паризу, а и дуго времена после њега, тешко су се пробијала на светској оперској и концертној сцени. За живота је значајније разумевање за своје стваралаштво остварио само у Немачким земљама и Санкт Петербургу, где је био топло поздрављен и пред крај живота, награђен.

Најзначајније дело му је „Фантастична симфонија“[2] у којој приказује средишњи лик увек истом темом (такозвана фиксна идеја), која из става у став доживљава разне преображаје од чезнутљиве, сањалачке мелодије у првом, до изобличене карикатуре у последњем ставу. Написао је темељне приручнике модерне инструментације и дириговања. Најзначајнија су му дела у том домену Наука о инструментацији и Мемоари. После просечног успеха који је 1862. године остварила премијера његове колосалне четворосатне опере Тројанци, Берлиоз се резигнирао, разочарао и више ништа ново није написао до смрти 1869. Све је свео на повремене диригентске наступе, читање, медитирање, а 1865. године, објављује и мемоаре.

Био је и први велики мајстор модерног симфонијског оркестра, као диригент га вешто уједињујући у комплексну целину, али и делећи на поједине секције унутар целине, остварујући тако веома сложене, вишеслојне палете звучних боја. Будућим генерацијама композитора (али и диригената) оставио је у аманет, да у сваком погледу буду верни, аутентични тумачи својих и туђих музичких дела, саветујући им: Учите се да увек сами диригујете своја дела. Најопаснији тумач ваших дела, управо је сам диригент. Све у свему, Берлиоз је био и остао пророчки геније, који је ишао цео један век испред свог времена.

Дела

Ектор Берлиоз, компоновао је на подручју оркестарске, симфонијске музике, на подручју ораторијумске - духовне и вокалне музике и на пољу опере. Бавио се и списатељским радом, написао је дела Наука о инструментацији и Мемоаре, поред низа новинских чланака, музичких критика и фељтона.

Оркестарска и симфонијска дела

Вокалноинструментална дела

  • Клеопатра, кантата за сопран и оркестар (1828)
  • „Реквијем, велика миса за мртве“ (1837)
  • „Ромео и Јулија“ (1839)
  • Посмртна и победоносна симфонија (1840)
  • „Фаустово проклетство“ (1846)
  • „Te Deum“ (1849)
  • „Христово детињство“, ораторијум у три дела (1854)

Опере

  • „Бенвенуто Челини“, опера у два чина (1842)
  • Беатриса и Бенедикт, опера (1856)
  • „Тројанци“, опера у два дела и пет чинова (1862)

Референце

  1. ^ „Hector Berlioz | French composer”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-04. 
  2. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 136. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Берлиоз Ектор (Hector Berlioz)”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Приступљено 19. 1. 2019. 

Литература

  • Barzun, Jacques (1956) [1950]. Berlioz and His Century: An Introduction to the Age of Romanticism (2nd изд.). New York: Meridian Books. OCLC 458648636. 
  • Beecham, Thomas (1959) [1943]. A Mingled Chime. London: Hutchinson. OCLC 470511334. 
  • Bent, Ian (2005). Music Analysis in the Nineteenth Century, Volume II – Hermeneutic Approaches. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-67347-1. 
  • Berlioz, Hector (1970) [1870]. The Memoirs of Hector Berlioz, 1803–1865. David Cairns (translator and editor). London: Readers Union and Victor Gollancz. OCLC 863441900. 
  • Bernard, Daniel (2010) [1882]. Life and Letters of Hector Berlioz, Volume 2. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-02118-0. 
  • Bloom, Peter (2000). „Chronology”. Ур.: Bloom, Peter. The Cambridge Companion to Berlioz. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59638-1. 
  • Bonds, Mark Evan (2013). A History of Music in Western Culture (4th изд.). Boston: Pearson. ISBN 978-0-205-86722-6. 
  • Boyd, Malcolm (2008). Music and the French Revolution. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08187-0. 
  • Cairns, David (1966). „Hector Berlioz”. Ур.: Robert Simpson. The Symphony: Volume 1, Haydn to Dvořák. Harmondsworth, Middlesex: Penguin. ISBN 978-0-14-020772-9. 
  • Cairns, David (2000) [1989]. Berlioz – Volume 1: The Making of an Artist, 1803–1832 (2nd изд.). London: Penguin. ISBN 978-0-14-028726-4. 
  • Cairns, David (1999). Berlioz – Volume 2: Servitude and Greatness, 1832–1869. London: Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9386-8. 
  • Cairns, David (2006) [1988]. „Berlioz”. Ур.: Alan Blyth. Song on Record, Volume 2. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02798-4. 
  • Clough, Francis F.; Cuming, G. G. (1952). World's Encyclopedia of Recorded Music. London: Sidgwick and Jackson. OCLC 847382507. 
  • Clough, Francis F.; Cuming, G. G. (1953). World's Encyclopedia of Recorded Music: Supplement. London: Sidgwick and Jackson. OCLC 254095561. 
  • Clough, Francis F.; Cuming, G. G. (1957). World's Encyclopedia of Recorded Music: Supplement. London: Sidgwick and Jackson. OCLC 254095462. 
  • Crabbe, John (1980). Hector Berlioz: Rational Romantic. London: Kahn and Averill. ISBN 978-0-900707-53-7. 
  • Evans, Edwin (1957) [1950]. „Hector Berlioz”. Ур.: A. L Bacharach. The Music Masters. Harmondsworth, Middlesex: Penguin. OCLC 851644. 
  • Grout, Donald Jay; Williams, Hermine Weigel (2003). A Short History of Opera. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11958-0. 
  • Haar, James (2000). „The operas and dramatic legend”. Ур.: Bloom, Peter. The Cambridge Companion to Berlioz. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59638-1. 
  • Hadow, Henry (1904). „Hector Berlioz”. Ур.: J. A. Fuller Maitland. Grove's Dictionary of Music and Musicians, Volume 1 (2nd изд.). London: Macmillan. OCLC 758351563. 
  • Haltrecht, Montague (1975). The Quiet Showman: Sir David Webster and the Royal Opera House. London: Collins. ISBN 978-0-00-211163-8. 
  • Harewood, Earl of (2000). „Hector Berlioz”. Ур.: Earl of Harewood. The New Kobbé's Opera Book (11th изд.). London: Ebury. ISBN 978-0-09-181410-6. 
  • Holoman, D. Kern (1989). Berlioz. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-14235-4. 
  • Holoman, D. Kern (2000). „Performing Berlioz”. Ур.: Bloom, Peter. The Cambridge Companion to Berlioz. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59638-1. 
  • Jefferson, Alan (1979). Sir Thomas Beecham: A Centenary Tribute. London: Macdonald and Jane's. ISBN 978-0-354-04205-5. 
  • Kregor, Jonathan (2010). Liszt as Transcriber. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11777-7. 
  • Macdonald, Hugh (1974) [1969]. Berlioz Orchestral Music. London: BBC. ISBN 978-0-563-08455-6. 
  • O'Neal, Melinda (2018). Experiencing Berlioz: A Listener's Companion. Lanham, Maryland: Rowman and Littlefield. ISBN 978-0-8108-8607-0. 
  • Parker, Roger (2001). The Oxford Illustrated History of Opera. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285445-2. 
  • Reid, Charles (1968). Malcolm Sargent. London: Hamish Hamilton. ISBN 978-0-241-91316-1. 
  • Rosen, Charles (1998). The Romantic Generation. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-77934-1. 
  • Rushton, Julian (1983). The Musical Language of Berlioz. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24279-0. 
  • Rushton, Julian (2001). The Music of Berlioz. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816690-0. 
  • Sackville-West, Edward (1955). The Record Guide. London: Collins. OCLC 474839729.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  • Schwann, William (1956). Schwann Catalog, July. Boston: Schwann. OCLC 10926930. 
  • Sorell, Walter (1970). The Duality of Vision: Genius and Versality in the Arts. London: Thames and Hudson. OCLC 450847226. 
  • Vallas, Léon (1954). „Hector Berlioz”. Ур.: Eric Blom. Grove's Dictionary of Music and Musicians, Volume 1 (5th изд.). London: Macmillan. OCLC 492124281. 
  • Weingartner, Felix (1904). The Symphony Since Beethoven. Boston and New York: Ditson. OCLC 726180494. 
  • Bloom, Peter (July—December 1981). „Berlioz à l'Institut Revisited”. Acta Musicologica. 53 (2): 171—199. JSTOR 932541.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) (потребна претплата)
  • Bonds, Mark Evan (јесен 1992). „Sinfonia anti-eroica: Berlioz's Harold en Italie and the Anxiety of Beethoven's Influence”. The Journal of Musicology. 10 (4): 417—463. JSTOR 763644.  (потребна претплата)
  • Cairns, David (август 1963). „Berlioz and Criticism: Some Surviving Dodos”. The Musical Times. 104 (1446): 548—551. JSTOR 950016.  (потребна претплата)
  • Clark, Robert S (зима 1973—1974). „Berlioz and His Trojans”. The Hudson Review. 26 (4): 677—684. JSTOR 3850680.  (потребна претплата)
  • Dean, Winton (април 1952). „Barzun's Life of Berlioz”. Music & Letters. 33 (2): 119—131. JSTOR 730801.  (потребна претплата)
  • Elliot, J. H. (јул 1929). „The Berlioz Enigma”. The Musical Times. 70 (1037): 602—604. JSTOR 917417.  (потребна претплата)
  • Holoman, D. Kern (January—June 1975). „The Present State of Berlioz Research”. Acta Musicologica. 47 (1): 31—67. JSTOR 932326.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) (потребна претплата)
  • Holoman, D. Kern (јесен 2001 — Spring 2002). „Berlioz, Lately”. 19th-Century Music. 25 (2–3): 337—346. doi:10.1525/ncm.2001.25.2-3.337.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) (потребна претплата)
  • Lockspeiser, Edward (јануар 1969). „The Berlioz-Strauss Treatise on Instrumentation”. Music & Letters. 50 (1): 37—44. JSTOR 732898.  (потребна претплата)
  • Macdonald, Hugh (март 1969). „Berlioz's Orchestration: Human or Divine?”. The Musical Times. 110 (1513): 255—258. JSTOR 951546.  (потребна претплата)
  • Murphy, Kerry (1998). „La critique musicale 1823–1863, Vol. I: 1823–1834”. Journal of the Royal Musical Association. 123 (1): 107—115. JSTOR 766485.  (потребна претплата)
  • O'Neal, Melinda (новембар 2002). „Berlioz Vocal Works: Some Programming Ideas”. The Choral Journal. 43 (4): 19—25. JSTOR 23554300.  (потребна претплата)
  • Rushton, Julian (1982—1983). „Berlioz's Swan-Song: Towards a Criticism of 'Béatrice et Bénédict'”. Proceedings of the Royal Musical Association. 109: 105—118. JSTOR 766138.  (потребна претплата)
  • Warrack, John (март 1969). „Berlioz's 'Mélodies'”. The Musical Times: 252—254. JSTOR 951545.  (потребна претплата)
  • Wright Roberts, William (јануар 1926). „Berlioz the Critic. I”. Music & Letters: 63—72. JSTOR 726023.  (потребна претплата)
  • Wright Roberts, William (април 1926). „Berlioz the Critic. II”. Music & Letters: 133—142. JSTOR 725865.  (потребна претплата)

Спољашње везе

Ектор Берлиоз на Викимедијиној остави.