Интеракционизам

Социологија
Кратак преглед Историја
Теорије
Позитивизам Антипозитивизам Функционализам Теорије конфликта Средњи опсег Математичка социологија Критичка теорија Социјални конструктивизам Структурализам Интеракционизам Основа и надградња
Методи
Емпиријска Квантитативна Квалитативна Историјска Рачунарска Етнографија Етнометодологија Анализа мрежа
Подобласти
Конфликт Криминологија Културна Развојна Девијантност Демографија Образовање Економска Животна средина Породица Феминизам Пол Здравље Индустријска Неједнакост Знање Право Књижевност Медицинска Војна Организацијска Политичка Раса и етнички односи Религија Рурална Наука Друштвене промене Друштвени покрет Социјална психологија Стратификација Технологија Урбана
Индекс
Људи Организација Часописи Индекс Хронологија
п р у

У социологији, интеракционизам је теоретска перспектива која изводи социјалне процесе (попут конфликта, кооперације, формирања идентитета) из људских интеракција.^[1] Представља проучавање понашања појединца у оквиру друштва. У другој половини двадесетог века теорија интеракциониста је напредовала и постала је једна од доминантих социолошких перспектива данас у свету. Џорџ Херберт Мид, који је заговарао прагматизам и субјективност социјалне стварности, сматра се главним када је у питању развој интеракционизма. Херберт Блумер је проширио Мидово дело и сковао назив „симболички интеракционизам“. Главни правци интеракционизма:

• Симболички интеракционизам (Мид, Блумер, Кун);
• Теорија улога;
• Теорије референтне групе.

• Симболички интеракционизам
• Етнометодологија
• Социјални конструктивизам

У социјалној психологији, интеракционизам долази из социологије, а не из психологије, као и многи други концепти. Под појмом интеракција подразумева се друштвена интеракција тј. интеракција људи током комуникације, у групи, друштву. Концептуални апарати и проблеми концепта интеракционизма преузети су од Мида. Основа у анализи није појединац, већ социјални процес, посматран као процес интеракције појединаца у групи. Понашање групе не разматра се са аспекта издвојених индивидуа које је чине, већ из њихових комплексних активности као групе, у оквирима у којима се анализира понашање сваког појединца. „Понашање појединца у основи је одређено са три променљиве: структуром личности, улогом и референтном групом.“

Интеракционисте занима сам процес друштвене интеракције, анализа која је неопходна за разумевање социјалног понашања појединца, којим средствима се остварује и регулише процес социјалне интеракције. Интересују се за проблеме у комуникацији уз помоћ симбола, језика, за интерпретацију ситуације, за проблеме структуре личности, понашања у оквиру улоге у референтној групи, као извору норми социјалне интеракције и ставова.

Интеракционисти игноришу историјске услове и социо-економске моделе, узрок друштвених промена траже у структури личности. Постојање у њој импулсивног ја - предуслов за појаву варијација и одступања у шаблонима понашања у оквиру улоге. Те случајне варијације и одступања временом постају правило нових шаблона понашања и одговарајућих измена у друштву. Промене у друштву су насумичне и не поштују никакве законе, а њихов узрок је појединац.

Структура личности код интеракциониста произилази из Фројдовске :

• Импулсивно ја=ид код Фројда;
• Рефлексивно ја = Суперего код Фројда,
• Лично ја (self)= его код Фројда.

Разлика у односу на психоаналитичко гледиште састоји се у схватању функције компоненте, која остварује унутрашњу социјалнну контролу: Фројдов Суперего потискује инстинктивно, подсвесни принцип, а код интеракциониста Рефлексивно ја не потискује већ усмерава радње неопходне за постизање успешне социјалне интеракције. Его код Фројда- поље вечитог сукоба између ид-а и супер-ега, док је код интеракциониста Лично ја-поље њихове сарадње.

Интеракционисти се пре свега баве истраживањем структуре и понашања личности неопходних за успешну сарадњу са другим људима.

Интеракционизам је, као противтежу позитивизму, изнедрио нове правце социјално-психолошке теорије: конструктивизма Гергена и етогеничког приступа Хареа..^[2]