Крањска

Историјске области у данашњој Словенији

1 Приморска; Крањска: 2a Горња Крањска (Горењска) 2b Унутрашња Крањска (Нотрањска), 2c Доња Крањска (Долењска) 3 Корушка (словеначки део); 4 Штајерска (словеначки део); 5 Прекомурје

Крањска (словен. Kranjska; нем. Krain; лат. Carniola) је историјска покрајина која обухвата средишње делове данашње Словеније. Првобитно је била грофовија, у саставу Франачког царства, потом је била погранична грофовија (марка) Светог римског царства, а касније је уздигнута на степен Војводине Крањске у саставу Хабзбуршке монархије. Крањска је 1849. године подељена на три управне области: Горењску, Нотрањску и Долењску. У оквиру Аустроугарске, била је једна од крунских земаља. До 14. века, престоница је био град Крањ, а потом Љубљана.

Историја

Карниола

По затону римске државе и селидбама народа на простору данашње северозападне државе Словеније на крају 8. и почетку 9. века дошли су Словени и развили кнежевину Карниолу са средиштем у Карниму (словен. Carnimu) данашњи Крањ. О Карниоли се мало зна јер у средењевешких записа је остало мало о овој теми. Кнежевина је вероватно у времену франковских ратова са Аварима укључена уз релативну самосталност унутар Фурланске источне крајне које је била део Франачке.

Крањска крајна

Године 973. се први пут спомиње Крањска крајна тј. Крањска марка (нем. Creina mark), која је била погранична грофија зависна од 976. корушком војводи. У том времену своја имања добију бискупије Бриксем, Фрајсинг, Сакзбург, Аквилеја у Гурк. Хенрик IV је 1077. после 10 година краљевске управе да аквилејском патријарху . До тада су се на грофоском месту измењали:

• Пабо (Попон)
• Зигхарт Земпт-Еберсбершки
• Улрик Земпт-Еберсбершки
• Еберхарт Земпт-Еберсбершки
• Улрик Вајмар-Орламинде (од 1061 такође погранички гроф Истре)

Семпт-Еберсбершки су били баварски рођаци немачког цара Арнулфа Карантанијскога, Вајмар-Орламинде па његов рођак из Тирингије. Аквилејска управа се брзо завршила јер је Крањску добио Хенрик Епенштајнски док је цар 1093. поново није доделио Аквилеју.

Аквилејски патријархат и разкол грогије

-Крењска ће у следећем перриоду само формално бити власништво аквилејских патријарха. У 12. и 13. веку она постоји само на папиру, а стварно је грофија подењена на неколико територијалних господара. То су све биле породице племства које се такмичило за што већи углед и што већа права на Крањску. Значајне породице су

• Бабенбержани,
• Вишњегорски,
• Андешки и
• Шпанхајмери.

Породице су временом изумрле или наследиле имања и јачале. Када је корушки војвода Улрик III Шпанхајмер оженио са задњом представницом Андешких и повезао ниже племство је постао владар Крањске. Тада је преместио престоницу у Љубљану која се од тада почела развијати. По смрти Улрика се Крањска заједно са Словеначком крајном уврстила у државну власт.

Долазак Хабзбургов

Улрика наслеђује чешки краљ Отакар II Пшемисл. О заузима Корушку и Крањску 1276. али због захтева локалне скупштине он препушта Крањску у руке Хабзбурга. Историја Крањске се ту заплиће јер у рату са немчким краљем Рудолфом I Хабзбуршким, Крањска прелази 1282. под власт Рудолфовим синовима Албрехту I Хабзбуршком и Рудолфу II Аустријском. С тим чином Аквилејски патријарх званично губи моћ над Крањском. Упркос томе да су Хабзбурзи имали Крањску у својој власти управљање су обављали Мајнхардунери до 1335. године, тада долазе Хабзбурзи који ће је имати све до 20. века.

Војводина Крањска

Година 1364 је статус Крањске уздигнут у Војводину. Хабзбурзи су више пута деле права племству и тако утврђју своју власт. На подлози тих права почињу да се развијаји сталежи. Хабзбурзи шире своја посества у правцу Истре и приморја и те делове укључују у војводину Крањску.

Илирске провинцијее

Француска улази у Крањску 1797. и поново између 1809. и 1812.. Тада су установљене Илирске провинције којима је била прикључена Крањска у целини са положајем провинце.

Обнова аустиске власти

По пропасти Наполеона Крањску Бечки конгрес враћа у Аустријско царство. По уређењу из 1849. Крањска као крунска држава, Цислајтанија, бива подељена на:

• Горењску,
• Долењску и
• Нотрањску.

Литература