Ментална заосталост

СинонимиИнвалидитет интелектуалног развоја (IDD), ментална ретардација, општа неспособност учења[1]
A child runs through the finishing line
Деца са интелектуалним инвалидитетом и другим развојним стањима која се такмиче у Специјалној олимпијади
СпецијалностиПсихијатрија, педијатрија, психологија
Фреквенција153 милиона (2015)[2]

Ментална заосталост или душевна заосталост је стање заустављеног или непотпуног психичког развоја које се нарочито карактерише поремећајем оних способности које се појављују током развојног периода и које доприносе смањењу општег нивоа интелигенције као што су когнитивне, говорне, моторне и социјалне способности.[3][4][5] Може се операционално дефинисати као испод просечан степен развијености интелигенције на стандардизованом индивидуалном тесту интелигенције. Ментална заосталост се дели у четири категорије: лакша ментална заосталост или слабоумност, умерена ментална заосталост, тешка ментална заосталост или идиотија. За лако интелектуално заостале особе, заједничко је да не могу да похађају редовну школу, да им је говор недовољно развијен и да нису у стању да се самостално брину о себи. За менталну заосталост као синоними користе се и изрази ментална ретардација, ментална дефицијенција, умна заосталост, олигофренија, интелектуална дефектност, интелектуална субнормалност и сл.[6][7][8]

Интелектуални инвалидитет погађа око 2-3% опште популације.[9] Седамдесет пет до деведесет посто погођених људи има благи интелектуални инвалидитет.[9] Несиндромски или идиопатски случајеви чине 30-50% ових случајева.[9] Отприлике четвртину случајева узрокују генетски поремећаји,[9] а око 5% случајева наслеђује се од родитеља неке особе.[10] Случајеви непознатог узрока погађају око 95 милиона људи, према подацима из 2013. године.[11]

Епидемиологија

Термини који се користе за ово стање су предмет процеса званог покретна трака еуфемизма. Tо значи да, без обзира на одабрани назив за ово стање, на крају се доживљава као увреда. Термини ментална ретардација и ментално ретардиран измишљени су средином 20. века да замене претходни скуп термина (који је користио градацију од дебилизма, најлакшег степена, преко имбецилности, средње-тешког степена, до идиотизма, најтежег степена душевне заосталости), за које се сматра да су постали стигматизујући. Наиме, стари термини су се временом одомаћили као вид увреде према особи која се сматра глупом. До краја 20. века, нови термини су и сами дошли до тога да их многи сматрају видом омаловажавања, те се дошло до закључка да је и њима потребна замена.[8] Термин интелектуали инвалидитет је сада термин избора научника у већини земаља енглеског говорног подручја.[12][5] Назив „ментална ретардација” и даље користи Светска здравствена организација у кодовима ICD-10, који имају одељак под насловом „ментална ретардација” (шифре: Ф70 – Ф79). Класификација ICD-11 ће вероватно заменити термин ментална ретардација са термином интелектуални инвалидитет или интелектуални развојни поремећај, који већ користи америчка DSM-5 класификација.[13][14] Због своје специфичности и недостатка адекватне терминолошке замене, термин „ментална ретардација” се још увек користи у професионалном медицинским раду широм света, попут формалног евидентирања у научним истраживањима и здравственом осигутању.[15]

Знаци и симптоми

Историјска слика особе са интелектуалном инвалидношћу

Знаци и симптоми интелектуалне инвалидности су у понашању. Већина људи с тим тешкоћама не изгледају као да су погођени таквиом променом, посебно ако је инвалидност проузрокована факторима средине, као што су потхрањеност или тровања оловом. Такозвани типски изглед који се приписује особама с интелектуалним потешкоћама присутан је само у мањем броју случајева, од којих су сви синдромски. Деца с интелектуалним потешкоћама могу научити да устају, пужу или да проходају касније од друге деце, или они могу касније научити да говоре. Одрасли и деца с интелектуалним инвалидитетом могу такође испољавазти неке или сва следећа обележја:

Деца с интелектуалним инвалидитетом уче спорије него просечно дете. За учење језика им може трајати дуже, развијају социјалне вештине, и брину о својим личним потребама, као што су облачење или јело. Учење им траје дуже, захтевају више понављања, а за вештине може бити да буде неопходно да се оне прилагоде њиховом нивоу учења. Ипак, готово свако дете је у могућности да учи, развија се и постане активан члан заједнице.

У раном детињству, блага ментална ретардација (IQ 50-69) није очигледна и не може бити идентификована док деца не пођу у школу. Чак и када се утврди лош академски учинак, потребна је стручна процена за разликовање благих интелектуалних потешкоћа у поремећајима учења или промена у емоцијама и понашању. Особе са благим менталним поремећајем су способне за учење читања и математике отприлике на нивоу који је нормалан за дете у добу од 9-12 година. Они могу да науче самосталну негу и хигијену и одређене практичне вештине, као што су кување или употреба система градског превоза. Ако особа са интелектуалним потешкоћама доживи одрасло доба, многи успевају да живе самостално и одржавају уносан посао.

Умерена интелектуална потешкоћа (IQ 35-49) је готово увек очигледна унутар прве године живота. Кашњење у говору посебно је патогномомичан знак поремећаја умереног степена. Људима са умереним интелектуалним потешкоћама потребна је значајна потпора у школи (било кроз специјалне образовно-васпитне установе, било кроз инклузију), код куће и у заједници, како би у потпуности учествовали у свакодневном животу. Иако је њихов академски потенцијал ограничен, могу научити једноставне вештине одржавања здравља и сигурности и да учествују у једноставним активностима. Као одрасли, они могу да живе са својим родитељима, у домовима за штићенике или чак и полусамостално са значајном подршком, да им се помогне, на пример, управљање њиховим финансијама. Као одрасле особе, они могу радити и у штићеничким радионицама.

Људима са тешком менталном инвалидношћу потребна је интензивна подршка и надзор читав живот. Они могу научити неке основне свакодневне активности. Неки захтевају бригу неговатеља са пуним радним временом.

Преглед

Индивидулана варијација ступња интелигенције у људским популацијама привлачи посебну пажњу антрополога многих усмерења у области биолошких, друштвених, медицинских и других наука. Ово квантитативно својство се обично проматра као комплекс способности адаптације, односно сналажења у новонасталим околностима - као способност уочавања битних односа у датој ситуацији, при чему су посебно значајни: разумевање, инвенција, прилагођавање и цензура. Без обзира на ограничене могућности свеобухватног дефинисања интелигенције, она недвојбено представља веома сложени скуп особина и способности међу којима су свакако и брзина расуђивања, учење и памћење, ”слух” за језик и аритметику, уочавање облика, осећање простора и времена, интуиција итд. Различити елементи интелигенције нису у директној међусобној корелацији, јављају се појединачно или у могућим комбинацијама. Максимуми општих менталних способности код многих особа се никада у потпуности не реализују, па се (у проучавању унутаргрупне варијације) интелигенција често (погрешно) мијеша са образовањем. Остварени степен индивидуалне интелигенције у ствари представља резултанту генетичких и околинских утицаја.[16]

Применом гемелолошког и генеалошког метода, давно јо доказано да су многе категорије абнормално ниске интелигенције најчешће наследне. На тој основи је развијена хипотеза да и „нормална” варијација степена интелигенције несумњиво има и своју генетичку основу, да је (релативно узак) распон у људској врсти такође наследан те да је експресија одговарајућег полигенског сета у суштини исте природе као и у контроли морфолошке и биохемијско–физиолошке квантитативне варијације. У већини досадашњих истраживања је констатовано да се херитабилност (h) овог својства креће од око h = 50 преко h = 0,65 до h = 0,85, што значи да око 50%, односно 65% до 85% уочене променљивости одређују наследни фактори. То „наслеђивање интелигенције”, међутим, не значи да су умне могућности сваке људске индивидуе управо толико одређене већ при њеном зачећу, него само описује појаву да ће под истоветним условима живота и образовања посматраних особа у посматраној групи и даље варирати у том обиму.

Будући да је интелигенција компонована од низа одређених способности, логично се претпоставља да поједини гени (различитог реда и ранга) одговарајуће полигенске серије контролишу поједине функције можданих ћелија и њихове везе са сензорним органима и другим деловима нервног система. Такође је несумњиво да у том комплексу делују и додатни гени, укључујући и оне који могу бити у вези са одређеним специјалним способностима (које со манифестују независно од степена интелигенције).

Имајући у виду изложене чињенице, постају јесније и методолошке потешкоће у процени степена интелигенције, посебно када је реч о одраслим особама. Ни једна од прихветљивих мера у овој области, наиме, не може се односити не интелигенцију у целини, ного само на њене парцијално тестиране компоненте. Отуда и потичу и додатни проблеми у проучавању одговарајућих релација, између родитеља и потомака. Без обзира на евидентне недостатке, различити и широко примењивани тестови интелигенције су, ипак, до сада најпримеренији метод процене релативног интелигенцијског капацитета индивидуа. Стандардни тестови (као шсто су Бине – Симонов, Стенфорд – Бинеов, Пијажеов, Отисов и др) заправо почивају на процени конвенционално одабраних способности деце школског узраста (обично до пуних 16 година).

Посебни тестови су намењени за процену специфичних способности које су неопходне за успешно апсолвирање одређених задатака, послова и професија, а најнепоузданији су досадашњи тестови социјалне интелигенције, возачких предиспозиција, горопадности, интуиције, креативности, оригиналности итд, који се примењују у неким другим областима процене способности. Тестови интелигенције морају бити примерени одговарајућем узрасту, а деле се у две основне категорије – за децу и одресле. Сви тестови интелигенције деце далеко су поузданији, будући да околински утицаји код одраслих особа на различите начине увелико замагљују ефекте генетички детерминиране интелигенције. Коефицијент интелигенције (IQ) деце до 16 година изражава релативни износ добијене процене у односу на просек генерације (годишта) испитаника.[16]

Референце

  1. ^ Wilmshurst, Linda (2012). Clinical and Educational Child Psychology an Ecological-Transactional Approach to Understanding Child Problems and Interventions. Hoboken: Wiley. стр. 168. ISBN 9781118439982. 
  2. ^ Vos T, Allen C, Arora M, Barber RM, Bhutta ZA, Brown A, et al. (GBD 2015 Disease and Injury Incidence and Prevalence Collaborators) (октобар 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. Lancet. 388 (10053): 1545—1602. PMC 5055577 Слободан приступ. PMID 27733282. doi:10.1016/S0140-6736(16)31678-6. 
  3. ^ Tidy, Colin (25. 1. 2013). „General Learning Disability”. Patient.info. Архивирано из оригинала 27. 6. 2015. г. „The term general learning disability is now used in the UK instead of terms such as mental handicap or mental retardation. The degree of disability can vary significantly, being classified as mild, moderate, severe or profound.” 
  4. ^ Rosa's Law, Pub. L. 111-256, 124 Stat. 2643 (2010).
  5. ^ а б Ansberry, Clare (20. 11. 2010). „Erasing a Hurtful Label From the Books”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 27. 6. 2015. г. Приступљено 4. 12. 2010. „Decades-long quest by disabilities advocates finally persuades state, federal governments to end official use of 'retarded'.” 
  6. ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  7. ^ „The relevance of IQ scores”. 2h.com. Архивирано из оригинала 12. 06. 2010. г. Приступљено 14. 12. 2010. 
  8. ^ а б Cummings, Nicholas A.; Rogers H. Wright (2005). „Chapter 1, Psychology's surrender to political correctness”. Destructive trends in mental health: the well-intentioned path to harm. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-95086-2. 
  9. ^ а б в г Daily DK, Ardinger HH, Holmes GE (фебруар 2000). „Identification and evaluation of mental retardation”. American Family Physician. 61 (4): 1059—67, 1070. PMID 10706158. Архивирано из оригинала 2010-12-04. г. 
  10. ^ Gale Encyclopedia of Medicine
  11. ^ Global Burden of Disease Study 2013, Collaborators (2015). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 301 acute and chronic diseases and injuries in 188 countries, 1990–2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013”. The Lancet. PMID 26063472. doi:10.1016/S0140-6736(15)60692-4. 
  12. ^ „Rosa's Law” (PDF). Washington, D.C.: U.S.G.P.O. 2010. Приступљено 13. 9. 2013. 
  13. ^ Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Association (Fifth изд.). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. 2013. ISBN 978-0-89042-555-8. Архивирано из оригинала 08. 04. 2015. г. Приступљено 11. 01. 2021. Генерални сажетак (15. 7. 2013). 
  14. ^ Salvador-Carulla L; Reed GM; Vaez-Azizi LM; et al. (oktobar 2011). „Intellectual developmental disorders: towards a new name, definition and framework for "mental retardation/intellectual disability" in ICD-11”. World Psychiatry. 3 (10): 175—180. PMC 3188762 Слободан приступ. PMID 21991267. 
  15. ^ John Cook (2001). „The "R" Word”. Slate. 
  16. ^ а б Hadžiselimović R. (2005). Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo. ISBN 9958-9344-2-6. 

Литература

  • Harris C. James M.D. Intellectual Disability: A Guide for Families and Professionals. Oxford University Press 2010
  • Wehmeyer L. Michael The Story of Intellectual Disability: An Evolution of Meaning, Understanding, and Public Perception. Brookes Publishing 2013
  • Smith Philip Whatever Happened to Inclusion?: The Place of Students with Intellectual Disabilities in Education. Peter Lang Publishing 2009
  • Carey C. Allison On the Margins of Citizenship: Intellectual Disability and Civil Rights in Twentieth-Century America. Temple University Press 2010
  • Grbeša, G. Stanković, M.Opšta psihopatologija u kliničkoj praksi. Drugo dopunjeno izdanje. Galaksijanis 2018

Спољашње везе

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).