Олга Токарчук

Олга Токарчук
Лични подаци
Датум рођења(1962-01-29)29. јануар 1962. (62 год.)
Место рођењаСулехов, НР Пољска
ОбразовањеУниверзитет у Варшави
Занимањепсихолог, књижевник
Књижевни рад
Најважнија делаБегуни
НаградеНобелова награда за књижевност, Међународна Букер награда
Потпис
Званични веб-сајт
tokarczuk.wydawnictwoliterackie.pl

Олга Навоја Токарчук (пољ. Olga Nawoja Tokarczuk;[1] Сулехов, 29. јануар 1962) пољска је књижевница и психолог. Добитница бројних књижевних признања и награда. Њене књиге су преведене на тридесет и седам светских језика. На српском језичком подручју, (укључујући и ијекавизовану верзију књиге „Бегуни” објављену у Босни и Херцеговини) све њене књиге превела је Милица Маркић.

Добила је Нобелову награду за књижевност званично за 2018. годину, иако су је добитницом прогласили 2019. године.

Биографија

Олга Токарчук је рођена 21. јануара 1962. године у Сулехову, граду у ком је провела најраније детињство. Заједно са својом породицом преселила се у Кјетш, где је похађала школу. Дипломирала је психологију на Универзитету у Варшави. Још за време студија је волонтирала водећи бригу о психички болесним људима. По дипломирању, радила је као психотерапеут у клиници за ментално здравље у Валбжиху. Себе сматра ученицом Карла Јунга, и његова психологија се осећа кроз њено књижевно стваралаштво. Од 1989. године се потпуно посветила књижевном раду, напустила је рад у клиници и преселила се у Крајанов, село код Нове Руде.[2]

Књижевну каријеру је почела 1979. године објављујући своје приче у омладинском часопису Na przełaj, под псеудонимом Наташа Бородин (Natasza Borodin). Наставила је да објављује приче и песме по разним књижевним часописима.[2]

Први роман У потрази за књигом објавила је 1993. године. Критичари су га одлично прихватили, као и роман E. E. објављен две године касније. Трећи роман Памтивек и друга доба је њен највећи успех до тад. Књига је освојила велики број награда, и уврштена је у средњошколску лектиру.[3] После овог романа кратки облици очигледно постају њен омиљени жанр, јер објављује неколико збирки кратких прича, као и есеј о роману Лутка Болеслава Пруса. Следећи роман Дневна кућа, ноћна кућа објавила је 1998. године. То је нетипичан роман, препун есејских запажања, очигледно инспирисаним местом у коме живи. Ана Ин силази у Доњи свет, роман из 2006. године, реинтерпретација је мита о сумерској богињи Инани. Следи роман Бегуни, роман о феномену путовања у XXI веку, и са њим бројне награде, од којих најзначајнија Међународна Ман Букер награда. Наредни роман Вуци своје рало по костима мртвих објављен је 2009. године. У роману се бави питањем права животиња. Књиге Јаковљеве из 2014. је историјски роман о Пољској 18. веку.[4]

Олга Токарчук је један од организатора Међународног фестивала приповетке у Вроцлаву. Од 2008. године предаје креативно писање на Универзитету у Ополу,[5] и Јагјелоњском универзитету у Кракову. [6] Води издавачку кућу Рута.[2] По многим њеним књигама рађене су позоришне представе и филмови. Филм Трофејна дивљач ("Pokot") по роману Вуци своје рало по костима мртвих, у режији Агњешке Холанд освојио је награду Сребрни медвед Алфред Бауер на Берлинском филмском фестивалу 2017. године.[7]

На основу приповетке Генерална проба, из збирке прича „Свирка на много бубњева”, у преводу Милице Маркић, у Установи културе „Вук Стефановић Караџић” креирана је представа Акваријум у драматизацији и режији Олге Савић.[8]

Награде

Добитница је бројних књижевних награда, како у Пољској тако и у Европи.

Пољску награду Политикин пасош добила је 1996. године, а 1997. награду Кошћелски Фондације за роман Памтивек и друга доба.[9]

За књижевну награду Нике, највеће признање које се додељује пољским писцима, номинована је шест пута, а освојила ју је два пута: за романи Бегуни 2008. године и 2015. године за роман Књиге Јаковљеве. Исту награду по избору читалаца добила је пет пута.

Номинована је, такође за Бегуни, и за књижевну награду централне Европе „Ангелус”.[5]

Године 2013. награђена је наградом Виленица, коју додељује Словеначко књижевно друштво.[6]

Међународну награду Бриџ (Brückepreis), коју додељују градови близанци Згожелец у Пољској и Герлиц у Немачкој за културни допринос, добила је 2015. године.[10]

За романи Бегуни 2018. године је добила и Међународну Букер награду.[11] За исту награду је номинована и 2019. године, сада за роман Вуци своје рало по костима мртвих.[12]

Добила је Нобелову награду за књижевност 2018. али је за добитницу проглашена 2019. године.[13] [14]

Дела

Фотографија Олге Токарчук (2017)
  • Градови у огледалима (Miasta w lustrach, 1989) — поезија;
  • У потрази за књигом (Podróż ludzi księgi, 1993) — роман;
  • Ерна Елцнер (E. E., 1995) — роман;
  • Памтивек и друга доба (Prawiek i inne czasy, 1996) — роман;
  • Ормар (Szafa, 1997) — приповетке;
  • Дневна кућа, ноћна кућа (Dom dzienny, dom nocny, 1998) — роман;
  • Божићне приче (Opowieści wigilijne, 2000) — приче, заједно са Јежијем Пилхом и Анжејем Стасјуком
  • Лутка и бисер (Lalka i perła, 2000) — есеји;
  • Свирка на много бубњева (Gra na wielu bębenkach, 2001) — приповетке;
  • Последње повести (Ostatnie historie, 2004) — приповетке
  • Ана Ин силази у Доњи свет (Anna In w grobowcach świata , 2006) — роман;
  • Бегуни (Bieguni, 2007) — роман;
  • Вуци своје рало по костима мртвих (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) — роман;
  • Медведових пет минута (Moment niedźwiedzia, 2012) — есеји;[15]
  • Књиге Јаковљеве (Księgi Jakubowe, 2014) — роман;
  • Бизарне приче (Opowiadania Bizarne, 2018) — приповетке.[16]

Референце

  1. ^ „STOWARZYSZENIE KULTURALNE „GÓRY BABEL” | Rejestr.io”. rejestr.io. Приступљено 2019-10-10. 
  2. ^ а б в „Olga Tokarczuk – biografia i twórczość”. eszkola.pl. Приступљено 16. 4. 2019. 
  3. ^ „Svetovi Olge Tokarčuk”. politika.rs. Приступљено 19. 4. 2019. 
  4. ^ „Olga Tokarczuk”. culture.pl. Приступљено 19. 4. 2019. 
  5. ^ а б „Olga Tokarčuk”. knjige.pravac.com. Приступљено 17. 4. 2019. 
  6. ^ а б „Vilenica Prize Winner 2013: Olga Tokarczuk”. vilenica.si. Приступљено 17. 4. 2019. 
  7. ^ „Predstavljanje romana dobitnice Bukerove nagrade Olge Tokarčuk u DKSG”. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  8. ^ „Roman i predstava poljske spisateljice u „Vuku””. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  9. ^ „Biografia”. tokarczuk.wydawnictwoliterackie.pl. Архивирано из оригинала 19. 04. 2019. г. Приступљено 19. 4. 2019. 
  10. ^ „Tokarczuk Wins the Brueckepreis Award”. culture.pl. Приступљено 18. 4. 2019. 
  11. ^ „Poljskoj spisateljici Olgi Tokarčuk nagrada Buker”. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  12. ^ „The Man Booker International Prize”. themanbookerprize.com. Архивирано из оригинала 02. 05. 2019. г. Приступљено 17. 4. 2019. 
  13. ^ „The Nobel Prize in Literature 2018”. nobelprize.org. Приступљено 10. 10. 2019. 
  14. ^ „Велики пријатељ Србије добитник Нобелове награде”. rs.sputniknews.com. Спутњик. Приступљено 10. 10. 2019. 
  15. ^ „Olga Tokarčuk”. polja.rs. Приступљено 15. 4. 2019. 
  16. ^ „Książki”. tokarczuk.wydawnictwoliterackie.pl. Архивирано из оригинала 19. 04. 2019. г. Приступљено 19. 4. 2019. 

Спољашње везе

Олга Токарчук на Викимедијиној остави.