Пагода

Пагода у Јапану.

Пагода је од Португалаца преузет и само у Европи уобичајен назив за индијске, кинеске, корејске и јапанске обредне грађевине од камена или дрвета. То су углавном будистички храмови. У Индији се називају ступа, у Мианмару дагаба.[1][2][3]

Пагода је висока грађевина налик на торањ (60-125 m), обично кружног облика, која служи будистичком култу и за чување реликвија. У Кини т'ах, торањ са 7-13 спратова полигоналне или кружне основе; поједини спратови имају избочене кровове, а о њихове узвијене ивице обешена су звона.[4][5] Најстарија кинеска пагода потиче из 522. године. Од 1412. до 1431. саграђен је у облику пагоде чувени порцелански торањ код Нанкинга (разорен 1853), који је био обложен глазираним глиненим рељефима. Кинеска пагода може имати и облик павиљона.

Јапанска пагода - то развила се из кинеских и корејских дрвених пагода. Најстарија јапанска пагода је у храму Хорyуји код Наре.

Грађевине ове врсте имају богато разведене архитектонске форме, а декорисане су фигуралним пластичним украсом и орнаментима.

Историја

Нивои пагоде Кек Лок Си означени њиховим архитектонским стиловима

Порекло пагоде се може пратити до ступе (3. век пре нове ере).[3] Ступа, споменик у облику куполе, коришћена је као комеморативни споменик за смештај светих реликвија и списа.[3][6] У источној Азији, архитектура кинеских кула и кинеских павиљона уклопила се у архитектуру пагоде, да би се на крају проширила и на југоисточну Азију. Њихова изградња је популаризована напорима будистичких мисионара, ходочасника, владара и обичних поклоника да поштују будистичке реликвије.[7]

Јапан има укупно 22 петоспратне дрвене пагоде изграђене пре 1850. године.[8]

Кина

Лингсјао пагода у Џенгдингу, Хебеј, изграђена 1045. године нове ере за време династије Сонг, са мало промена у каснијим реновирањем.

Најранији стилови кинеских пагода били су квадратне и кружне основе, са кулама осмоугаоне основе које су се појавиле током 5–10 века. Највиша кинеска пагода из предмодерног доба је пагода Њаоди из манастира Кајјуан, Дингсјан, Хебеј, завршена 1055. године под царем Рензонгом од Сонга и која стоји са укупном висином од 844 m (275 ft). Иако више не постоји, највиша премодерна пагода у кинеској историји била је дрвена пагода од 100 m (330 ft) у Чангану, коју је изградио цар Јанг од Суја,[9] и вероватно кратковечна пагода из 6. века Пагода Јонгнинг (永宁宝塔) у Луојангу са отприлике 137 метара. Највиша премодерна пагода која још увек стоји је пагода Лиаоди. У априлу 2007. отворена је за јавност нова дрвена пагода Тјеннинг храм у Чангџоу, највиша у Кини, висока 154 m (505 ft).

Симболика и геомантија

Пагода Сјуми, изграђена 636. године нове ере за време династије Танг.

Кинеска иконографија је приметна у кинеским и другим источноазијским пагодама. Такође је истакнута будистичка иконографија као што је слика Шакјамунија и Гаутаме Буде у абхаја мудри.[10] У чланку о будистичким елементима у уметности династије Хан, Ву Хунг сугерише да је у овим храмовима будистички симболизам спојен са изворним кинеским традицијама у јединствен систем симболике.[11]

Архитектура

Пагоде долазе у много различитих величина,[12] при чему више често привлаче ударе грома, инспиришући традицију да завршни украс врха структуре може да ухвати демоне.[13] Данас су многе пагоде опремљене жицама које претварају завршни део у громобран.[14]

Дрвене пагоде поседују одређене карактеристике за које се сматра да су отпорне на оштећења од земљотреса. Ово укључује ефекат пригушења трења и клизања сложених дрвених доугонг спојева,[15] структурну изолацију подова, ефекте широке стрехе аналогне играчки за балансирање, и феномен Шинбашире да је средишњи стуб причвршћен за остатак суперструктуре.[16]

Пагоде на Хималајима потичу из архитектуре Кат куни, која се веома разликује од кинеског и јапанског стила.[17]

Грађевински материјал

Током Јужне и Северне династије, пагоде су углавном биле грађене од дрвета, као и друге древне кинеске грађевине. Дрвене пагоде су отпорне на земљотресе, и ниједна јапанска пагода није уништена земљотресом,[16] али су склоне пожару, природној трулежи и најезди инсеката.

Референце

  1. ^ „The Origin of Pagodas”. China.org.cn. 19. 9. 2002. Приступљено 23. 1. 2017. 
  2. ^ The Evolution of Indian Stupa Architecture in East Asia. Eric Stratton. New Delhi, Vedams, 2002, viii, ISBN 81-7936-006-7
  3. ^ а б в Pagoda на сајту Енциклопедија Британика
  4. ^ Architecture and Building. W.T. Comstock. 1896. стр. 245. 
  5. ^ Steinhardt, стр. 387
  6. ^ A World History of Architecture. Michael W. Fazio, Marian Moffett, Lawrence Wodehouse. Published 2003. McGraw-Hill Professional. ISBN 0-07-141751-6.
  7. ^ Kieschnick 2003
  8. ^ Hanazato, Toshikazu; Minowa, Chikahiro; Niitsu, Yasushi; Nitto, Kazuhiko; Kawai, Naohito; Maekawa, Hideyuki; Morii, Masayuki (2010). „Seismic and Wind Performance of Five-Storied Pagoda of Timber Heritage Structure” (PDF). Advanced Materials Research. 133-134: 79—95. S2CID 135707895. doi:10.4028/www.scientific.net/AMR.133-134.79. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 01. 2022. г. Приступљено 05. 11. 2022. 
  9. ^ Benn, стр. 62
  10. ^ Kieschnick 2003, стр. 83
  11. ^ Kieschnick 2003, стр. 84
  12. ^ Terry, T. Philip (1914). Terry's Japanese Empire. Houghton Mifflin. стр. 257. 
  13. ^ Christel, Pascal (2020). Splendour of Buddhism in Burma: A Journey to the Golden Land. Partridge Publishing Singapore. 
  14. ^ Spacey, John. „Japanese Temple Architecture in 60 Seconds”. Japan Talk. Приступљено 7. 1. 2021. 
  15. ^ Tokmakova, Anastasia (24. 7. 2017). „2,500-year-old Chinese wood joints that make buildings earthquake-proof”. Archinect. 
  16. ^ а б Koji NAKAHARA; Toshiharu HISATOKU; Tadashi NAGASE and Yoshinori TAKAHASHI (2000). „EARTHQUAKE RESPONSE OF ANCIENT FIVE-STORY PAGODA STRUCTURE OF HORYU-JI TEMPLE IN JAPAN” (PDF) (1229/11/A). 12th World Conference on Earthquake Engineering. 
  17. ^ Chihara, Daigorō (1996). Hindu-Buddhist Architecture in Southeast Asia. BRILL. стр. 28. ISBN 90-04-10512-3. 

Литература

  • Benn, Charles (2002). China's Golden Age: Everyday Life in the Tang Dynasty. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-517665-0.
  • Brook, Timothy. (1998). The Confusions of Pleasure: Commerce and Culture in Ming China. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-22154-0
  • Fazio, Michael W., Moffett, Marian and Wodehouse, Lawrence. A World History of Architecture. Published 2003. McGraw-Hill Professional. ISBN 0-07-141751-6.
  • Fu, Xinian. (2002). "The Three Kingdoms, Western and Eastern Jin, and Northern and Southern Dynasties," in Chinese Architecture, 61–90. Edited by Nancy S. Steinhardt. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-09559-7.
  • Govinda, A. B. Psycho-cosmic symbolism of the Buddhist stupa. 1976, Emeryville, California. Dharma Publications.
  • Hymes, Robert P. (1986). Statesmen and Gentlemen: The Elite of Fu-Chou, Chiang-Hsi, in Northern and Southern Sung. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-30631-0.
  • Kieschnick, John (2003). The Impact of Buddhism on Chinese Material Culture. Princeton University Press. ISBN 0-691-09676-7. 
  • Loewe, Michael. (1968). Everyday Life in Early Imperial China during the Han Period 202 BC–AD 220. London: B.T. Batsford Ltd.; New York: G.P. Putnam's Sons.
  • Steinhardt, Nancy Shatzman (1997). Liao Architecture. Honolulu: University of Hawaii Press.
  • Temple, Robert K.G. (1986). The Genius of China: 3,000 Years of Science, Discovery, and Invention. Great Britain: Inner Traditions. ISBN 1594772177. 
  • Guo, Qinghua. "Yingzao Fashi: Twelfth-Century Chinese Building Manual", Architectural History: Journal of the Society of Architectural Historians of Great Britain (Volume 41 1998): 1–13.
  • Li, Jie (1103). „Yingzao Fashi” (на језику: кинески). 
  • Needham, Joseph (1971). Science and civilisation in China, Vol. 4: Physics and Physical Technology, Part 3: Civil Engineering and Nautics (1978 Caves Books, Ltd. Reprint изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-07060-0. 
  • Meng, Yuan Lao (2007) [1126-1147]. Yi Yongwen, ур. Dongjin Meng Hua Lu (A Reminiscence of the Glory of Bianjin), Vol. 1: The Outer City of East Capital (на језику: кинески). Beijing: 中華書局 (Zhonghua Book Company). ISBN 978-7-101-04779-0. 
  • Steinhardt, Nancy Shatzman. "The Tangut Royal Tombs near Yinchuan", Muqarnas: An Annual on Islamic Art and Architecture (Volume X, 1993): 369–381.
  • L. Carrington Goodrich (2007). A Short History of the Chinese People. Sturgis Press. ISBN 978-1406769760. 
  • McCannon, John (19. 3. 2018). Barron's how to Prepare for the AP World History Examination. Barron's Educational Series. ISBN 9780764118166. Архивирано из оригинала 20. 3. 2018. г. Приступљено 19. 3. 2018 — преко Google Books. 
  • Formichi, Chiara (1. 10. 2013). Religious Pluralism, State and Society in Asia. Routledge. ISBN 9781134575428. Архивирано из оригинала 20. 3. 2018. г. Приступљено 19. 3. 2018 — преко Google Books. 
  • Winks, Robin (21. 10. 1999). The Oxford History of the British Empire: Volume V: Historiography. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780191542411. Приступљено 19. 3. 2018 — преко Google Books. 
  • Steinhardt, Nancy Shatzman (јун 2004). „The Tang Architectural Icon and the Politics of Chinese Architectural History”. The Art Bulletin. 86 (2): 228—254. ISSN 0004-3079. JSTOR 3177416. doi:10.2307/3177416. 
  • Bandaranayake, S. D. (19. 3. 1974). Sinhalese Monastic Architecture: The Viháras of Anurádhapura. BRILL. ISBN 9004039929. Архивирано из оригинала 20. 3. 2018. г. Приступљено 19. 3. 2018 — преко Google Books. 
  • Sthapitanond, Nithi; Mertens, Brian (19. 3. 2018). Architecture of Thailand: A Guide to Tradition and Contemporary Forms. Editions Didier Millet. ISBN 9789814260862. Архивирано из оригинала 20. 3. 2018. г. Приступљено 19. 3. 2018 — преко Google Books. 
  • ddmdomag (2013-04-09). „Filipino-Chinese Coalitions”. openthedorr (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 10. 2014. г. Приступљено 2019-03-09. 
  • Liang, Ssu-ch'eng 1984, A pictorial history of Chinese architecture: a study of the development of its structural system and the evolution of its types, ed. by Wilma Fairbanks, Cambridge (Mass.): MIT Press
  • Schinz, Alfred (1996), The magic square: cities in ancient China, Edition Axel Menges, стр. 428, ISBN 978-3-930698-02-8 
  • Steinhardt, Nancy Shatzman. "Liao: An Architectural Tradition in the Making," Artibus Asiae (Volume 54, Number 1/2, 1994): 5–39.
  • Steinhardt, Nancy Shatzman. "The Tang Architectural Icon and the Politics of Chinese Architectural History," The Art Bulletin (Volume 86, Number 2, 2004): 228–254.
  • Weston, Richard. 2002. Utzon : inspiration, vision, architecture. Hellerup: Blondal.
  • Fletcher, Banister; Cruickshank, Dan, Sir Banister Fletcher's a History of Architecture, Architectural Press, 20th edition, 1996 (first published 1896). ISBN 0-7506-2267-9. Cf. Part Four, Chapter 24.
  • Sickman L and Soper A. The Art and Architecture of China (Penguin Books, 1956).
  • KNAPP, RONALD G. (2000). CHINA'S OLD DWELLINGS. University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-2075-6. Архивирано из оригинала 11. 9. 2016. г. Приступљено 10. 9. 2016. 
  • Genovese Paolo Vincenzo Harmony in Space. Introduction to Chinese Architecture (Libria, 2017) ISBN 88-6764-121-2

Спољашње везе

Pagodas in China на Викимедијиној остави.