Пеликула

Грађа пеликуле еугленоидних протиста: 1. ћелијска мембрана;
2. пеликуларна протеинска трака;
3. микротубуле;
4. попречни филамент;
5. тубула ендоплазматичног ретикулума

Пеликула (лат. pellicula — мембрана, филм) је назив за дебљи ћелијски омотач, присутан код већине протиста, који омогућује заштиту, одржавање сталног облика тела, као и покрете[1][2]. Пеликула обухвата ћелијску мембрану и све органске материје и структуре које се налазе испод евентуалног неорганског (минералног) омотача[3].

Пеликула има различит састав и структуру и вероватно независно порекло[4] код различитих група протиста. Присутна је код:

  • групе Alveolata (трепљари, динофлагелате, Apicomplexa), где је изграђена од засебних структура званих алвеоле;
  • еугленоидних алги, где су испод ћелијске мембране распоређене паралелне протеинске траке и микротубуле, чинећи својеврстан мембрански скелет;
  • глаукофита, где се испод пеликуле налази и пеликуларни система лакуна (пљоснатих везикула);
  • ретортамонада, где је карактеристика трофозоита, а грађена од континуалног слоја међусобно испреплетаних микротубула испод ћелијске мембране[5];
  • паразитских зелених алги из рода Helicosporidium, где су присутне две врсте пеликула — омотач појединачних ћелија и омотач цисте[6].

Пеликула еугленида

Синапоморфна карактеристика еугленоидних протиста је постојање пеликуле, изграђене од уздужних протеинских трака[7]. Протеинске траке су спирално увијене, супротно смеру казаљки ако се посматрају са предње стране тела, а међусобно су клизно повезане преко микротубула[2]. Функција микротубула је управо омогућавање дужног клизања две суседне траке. Ћелијска мембрана належе на пеликуларне протеинске траке и прати њихов облик, те се под микроскопом могу уочити жлебови мембране на местима где се сустичу траке[3]. Од дебљине пеликуле зависи начин кретања еугленоидних протиста.

Референце

  1. ^ Brajković, M. 2006. Zoologija invertebrata I. Beograd: Biološki fakultet. ISBN 978-86-7078-036-1..
  2. ^ а б Agarwal VK. 2005. Invertebrate Zoology (2nd edition). Chand S. & Company LTD. ISBN 978-81-219-1978-4..
  3. ^ а б Margulis L, McKhann HI, Olendzenski L. 1993. Illustrated Glossary of Protoctista. Jones & Bartlett Publishers. ISBN 978-0-86720-081-2..
  4. ^ Karpov, S. (2002). „Flagellate phylogeny: an ultrastructural approach”. Ур.: Leadbeater, Barry S. C.; Green, John C. Flagellates: Unity, Diversity and Evolution. CRC Press. стр. 344. ISBN 978-0-203-48481-4. 
  5. ^ Brugerolle, GUY (1973). „Etude Ultrastructurale du Trophozoite et du Kyste chez le Genre Chilomastix Alexeieff, 1910 (Zoomastigophorea, Retortamonadida Grassé, 1952)”. The Journal of Protozoology. 20 (5): 574—585. doi:10.1111/j.1550-7408.1973.tb03577.x. 
  6. ^ Blaske-Lietze, Verena-Ulrike; Shapiro, Alexandra M.; Denton, John S.; Botts, Michael; Becnel, James J.; Boucias, Drion G. (2006). „Development of the Insect Pathogenic Alga Helicosporidium”. The Journal of Eukaryotic Microbiology. 53 (3): 165—176. PMID 16677338. S2CID 38790702. doi:10.1111/j.1550-7408.2006.00090.x. 
  7. ^ Adl, Sina M.; Simpson, Alastair G. B.; Farmer, Mark A.; Andersen, Robert A.; Anderson, O. Roger; Barta, John R.; Bowser, Samuel S.; Brugerolle, GUY; Fensome, Robert A.; Fredericq, Suzanne; James, Timothy Y.; Karpov, Sergei; Kugrens, Paul; Krug, John; Lane, Christopher E.; Lewis, Louise A.; Lodge, Jean; Lynn, Denis H.; Mann, David G.; McCourt, Richard M.; Mendoza, Leonel; Moestrup, Ojvind; Mozley-Standridge, Sharon E.; Nerad, Thomas A.; Shearer, Carol A.; Smirnov, Alexey V.; Spiegel, Frederick W.; Taylor, MAX F. J. R. (2005). „The New Higher Level Classification of Eukaryotes with Emphasis on the Taxonomy of Protists” (PDF). The Journal of Eukaryotic Microbiology. 52 (5): 399—451. PMID 16248873. S2CID 8060916. doi:10.1111/j.1550-7408.2005.00053.x. 

Литература