Ратови са Апачима


Апачки ратови (енгл. Apache Wars), низ сукоба између САД и индијанског племена Апача који су трајали од 1860. до 1886. године.[1][2][3]

Позадина

Након Америчког грађанског рата (1861-1865) наступио је период нагле експанзије САД у области западно од реке Мисисипи. Иако су ова подручја од давнина била станишта и ловишта бројних индијанских племена, америчка влада и насељеници полагали су право на њих као на ненастањену земљу, а малобројно и ретко насељено домородачко становништво није било у стању да се одупре модерном оружју и војним снагама једне велике индустријализоване државе. У периоду 1865-1891. САД су предузимале 13 похода против разних индијанских племена. Поглавице племена Апача Херонимо и Команча, истакли су се у борбама 1885-1886. Бољим оружјем, бројнији и организованији, белци су истребљивали и потискивали Индијанце све више према западу. Од 1890. када су САД овладале својом данашњом територијом, остаци Индијанаца су груписани у резерватима који су оснивани од 1837. на простору између Канзаса, Мисурија, Аркенсоа, Тексаса, Колорада и Новог Мексика. Број Индијанаца у резерватима 1890. износио је 186.490, али су и тамо дизали устанке, 1889-90, 1898. и 1907.[3]

Ратови са Апачима на карти САД
Вашита
Вашита
Роузбад
Роузбад
М.Шапа
М.Шапа
Апачки пролаз
Апачки пролаз
Детроит
Детроит
Типекану
Типекану
Темза
Темза
Санд Крик
Санд Крик
Висконсин
Висконсин
Бед Екс
Бед Екс
Црна Брда
Црна Брда
Пир
Пир
Табор
Табор
Пит
Пит
Рено
Рено
Фил Керни
Фил Керни
Сан Карлос
Сан Карлос
Смит
Смит
Боземан
Боземан
Смит
Смит
В.Јама
В.Јама
Клирвотер
Клирвотер
Котонвуд
Котонвуд
Б.Птица
Б.Птица
Бела река
Бела река
Риџли
Риџли
Мимс
Мимс
Потковица
Потковица
Трес Кастиљос
Трес Кастиљос
Сибекју
Сибекју
Т.Апачи
Т.Апачи
СОНОРА
Потковица
Потковица
Потковица
Потковица
Потковица
Потковица
Потковица
Потковица
Важније битке Индијанских ратова (1640-1890).



Хронологија

Апачи и Мексико

  • 1821. Након проглашења независности, влада Мексика обуставља традиционалну шпанску политику плаћања данка (у храни и роби) племенима Апача и Кијова настањеним око католичких мисија и пограничних утврђења (президија) у северном Мексику и распушта професионалну војску која је до тада чувала погранична утврђења. Лишени дотадашње помоћи шпанске владе, Апачи и Кијове окрећу се разбојништву (углавном отимању коња и робова) против незаштићених мексичких села и путника у државама Сонора и Чивава, што постаје основно занимање ових племена све до 1886.[1]
  • 1835. Влада државе Сонора расписује награду од 100 пезета (100 долара, цена доброг коња или 2-4 пушке) за скалп ратника Апача.[1]
  • 1837. Влада државе Чивава расписује награде за скалпове Апача: 100 пезета за ратнички, 50 за женски, а 25 за дечји.[1]
  • 1835-1860. дружине америчких и индијанских плаћеника (из племена Шони, Делавер и Крик) убијају и скалпирају на хиљаде људи, жена и деце у замену за награде: амерички ловац на уцене Џемс Киркер наводи да је са својом бандом у периоду 1850-1860. убио 487 Апача, изгубивши притом само тројицу људи. Број убијених Апача је непознат: обичај ловаца на уцене да убијају и скалпирају локално становништво доводи до обуставе плаћања индијанских скалпова после 1860.[1]
  • до 1850. непрестани напади Апача практично су опустошили северни део државе Сонора: локално становништво бежи на југ или преко границе у САД.[1]
  • 1860-1870. у нападима Апача убијено око 4.000 Мексиканаца у Сонори: око 8.500 је емигрирало у Калифорнију, а још 7.500 у Аризону.[1]
  • од 1870. мексичка влада наоружава савезничка индијанска племена (Тарахумара, Опата, Папаго и Пима) за борбу против Апача.[1]
  • од 1880. мексичке и америчке трупе сарађују у борби против Апача са обе стране границе.[1]

Апачи и САД

  • 1846-1848. Током америчко-мексичког рата постојбина Апача и Кијова у садашњим државама Аризона и Нови Мексико пада под власт САД. Поглавица апачког племена источних Чирикава, Мангас Колорадас (1795-1863), пријатељски дочекује америчку војску на путу за Калифорнију и нуди савез Американцима у рату против Мексиканаца.[1]
  • 1848-1860. Период мирне сарадње и толеранције између Апача и владе САД. После 1850. откриће злата у Аризони доводи но масовног досељавања Американаца и стварања рударских насеља.[1]
  • 1860. Први сукоби Американаца са Апачима: у фебруару група рудара је ишибала поглавицу Мангас Колорадаса, а у децембру рудари су напали његову дружину на реци Мимбрес у Новом Мексику.
  • 1861. Баскомова афера: америчка војска због отмице белог дечака ухапсила поглавицу Кочиза (1823-1874), који није имао везе са отмицом. Након што су обе стране узеле и погубиле таоце, неспоразум је ескалирао до отвореног рата.[1]
  • 1862. Битка у Апачком пролазу: војска Уније на путу из Калифорније за Нови Мексико нападнута од велике војске Апача, али се успешно одбранила артиљеријом. Велики губици наводе Апаче да од тада избегавају отворене битке, и ограничавају се на партизански рат и пљачкашке препаде.[1]
  • 1863. Поглавица Мангас Колорадас намамљен на преговоре и убијен, његова одсечена глава послата у Њујорк, где је изложена у музеју.[1]
  • 1863-1872. Кочизов рат: у одговор на убиство Мангас Колорадаса, јужне Чирикаве пустоше Аризону и Сонору у Мексику. Октобра 1872. представници америчке владе потписују мир са Кочизом, а јужне Чирикаве добијају велики резерват у југоисточној Аризони. Мир се одржава пуних 5 година, иако Апачи из резервата несметано пљачкају у Мексику.
  • 1872-1873. Уз помоћ апачких извиђача из племена Чирикава, амерички генерал Џорџ Крук успешно покорава западне Апаче у северној Аризони и смешта их у резерват.
  • 1879. Америчка влада смешта сва племена Апача у један резерват, Сан Карлос, у каменитој пустињи код реке Гила. Многи ратници племена Чирикава и Топли Извори осећају се изданим од владе САД и користе сваку прилику за бекство из резервата.[1]
  • 1879-1880. Викториов рат: племе Топли Извори, које је са своје територије у северном делу мексичке државе Чивава нападало америчка насеља у западном Тексасу, Новом Мексику и Аризони, потучено у планини Трес Кастиљос у Мексику заједничком интервенцијом америчке и мексичке војске.[1]
  • 1881. Битка на потоку Сибекју: америчка војска у резервату Сан Карлос ухапсила веома популарног врача, након чега су локални Апачи покушали да га ослободе. Неколико апачких извиђача у служби америчке војске побунило се и придружило саплеменицима. После кратке опсаде тврђаве Апачи, део ратника напустио резерват и одметнуо се у Мексико.[1]
  • 1883. У споразуму са мексичким властима, америчка војска из Аризоне под командом генерала Џорџа Крука са око 200 апачких извиђача прешла у Сонору и после битке са одметнутим Апачима у планинама Сијера Мадре (15. маја) наговорила око 350 ратника, које су предводили Џеронимо (1834-1909) и Наиче (Кочизов син) на повратак у резерват.[1]
  • 1885-1886. Џеронимов рат: незадовољни условима живота у резервату, део Апача под Џеронимовим вођством поново се побунио и прешао у Мексико, живећи од разбојништва. Пошто овог пута није успео да наговори Џеронима на предају, генерал Крук је у марту 1886. смењен, а на његово место у Аризони постављен је генерал Нелсон Мајлс. Показујући отворени презир према Апачима, генерал Мајлс је одбацио дотадашње ослањање на индијанске извиђаче у борби против Апача. Упркос ангажовању скоро 5.000 америчких војника против мање од 100 Џеронимових Чирикава, гоњење мале Џеронимове дружине потрајало је пуних 6 месеци. Вешто и смело примењујући специфични индијански партизански начин ратовања, Џеронимо се с успехом борио против крупних коњичких јединица САД. Заробљен је у септембру 1886. и принуђен да са преосталом групом свог племена пређе у Флориду, а затим у Оклахому, где је и умро.[4] Заједно са Џеронимовим људима у Флориду су протерани и апачки извиђачи, који су одиграли одлучујућу улогу у њиховом заробљавању и америчкој победи.[1]

Извори

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п Vandervort, Bruce (2006). Indian wars of Mexico, Canada and the United States, 1812-1900. New York: Routledge. стр. 192—210. ISBN 0-415-22471-3. OCLC 60671754. 
  2. ^ Hughes, Howard (2001). The Pocket Essential American Indian Wars. Harpenden: Pocket Essentials. стр. 72—80. ISBN 978-1-903047-73-6. OCLC 70765858. 
  3. ^ а б Никола Гажевић, Војна енциклопедија 3, Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 567
  4. ^ Никола Гажевић, Војна енциклопедија 3, Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 435