Рендгенијум

Рендгенијум
Општа својства
Име, симболрендгенијум, Rg
Изгледсребрнаст (предвиђено)[1]
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Au
↑
Rg
↓
(Uhp)
дармштатијум ← рендгенијум → коперницијум ‍
Атомски број (Z)111
Група, периодагрупа 11, периода 7
Блокd-блок
Категорија  непознато, иако није експериментално потврђено
Масени број282 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација
по љускама
2, 8, 18, 32, 32, 17, 2 (предвиђено)
Физичка својства
Агрегатно стањечврсто (предвиђено)[2]
Густина при с.т.28,7 g/cm3 (предвиђено)[3]
Атомска својства
Енергије јонизације1: 1020 kJ/mol
2: 2070 kJ/mol
3: 3080 kJ/mol
(остале) (све је предвиђено)[3]
Атомски радијус138 pm (предвиђено)[3][4]
Ковалентни радијус121 pm (процењено)[5]
Остало
Кристална структура ​унутрашњецентр. кубична (BCC)
Унутрашњецентр. кубична (BCC) кристална структура за рендгенијум

(предвиђено)[2]
CAS број54386-24-2
Историја
Именовањепо Вилхелму Конраду Рендгену
ОткрићеИнститут за истраживање тешких јона (1994)
Главни изотопи
изотоп расп. пж. (t1/2) ТР ПР
272Rg syn 2 ms α 268Mt
274Rg syn 12 ms α 272Mt
278Rg syn 4 ms α 274Mt
279Rg syn 0,09 s α 275Mt
280Rg syn 4,6 s α 276Mt
281Rg[6][7] syn 17 s СФ (90%)
α (10%) 277Mt
282Rg[8] syn 100 s α 278Mt
283Rg[9] syn 5,1 min? СФ
286Rg[10] syn 10,7 min? α 282Mt
референце • Википодаци

Рендгенијум (Rg), неправилно рентгенијум, вероватно је прелазни метал са атомским бројем 111. То је екстремно радиоактивни вештачки елемент који се не налази у природи и може се синтетизовати само у лабораторији. Његов најстабилнији, до данас познати, изотоп је Rg-282, са временом полураспада од 2,1 минуте, мада се претпоставља да би изотоп Rg-286 могао имати нешто дуже време полураспада од 10,7 минута. Овај елемент први пут је синтетизован 1994. године у Центру за истраживање тешких јона GSI Хелмхолц са седиштем у близини немачког града Дармштата. До 1. августа 2004. године био је познат под називом унунунијум (Uuu), када је званично потврђено ново име.[11] Рендгенијум је назив добио по презимену немачког физичара Вилхелма Конрада Рендгена.

У периодном систему елемената налази се у d блоку трансактиноидних елемената. Члан је 7. периоде и 11. групе хемијских елемената, иако изведени хемијски експерименти потврђују да се он понаша као тежи хомолог злата у 11. групи, односно девети члан 6d серије прелазних метала. Према прорачунима, рендгенијум би могао имати сличне особине као његови лакши хомолози: бакар, сребро и злато, мада би могле постојати и знатне разлике између њих.

Историја

Рендгенијум је први пут синтетизиран у лабораторији Друштва за истраживање тешких јона (GSI, нем. Gesellschaft für Schwerionenforschung) у немачком Дармштату где је међународни тим под водством Сигурда Хофмана 8. децембра 1994. извршио синтезу елемента 111.[12] Научници су бомбардирали мету сачињену из изотопа бизмута-209 јако убрзаним језгрима атома никла-64 и при томе су детектирали један атом изотопа рендгенијума-272:[13]

p=209|b= 83}Bi + 64
28Ni → 272
111Rg + 1
0n

Међутим, иста реакција је већ била изведена на Заједничком институту за нуклеарна истраживања (JINR) у руском (у то вријеме СССР) граду Дубна 1986. године, али током тог експеримента није запажен нити један атом 272Rg.[14] Године 2001, заједничка комисија IUPAC/IUPAP (JWP) закључила је да не постоји довољно доказа да је откриће било у то време у Дубни.[15] Тим GSI је поновио исте експерименте 2002. године те је добио још три атома.[16][17] У свом извештају 2003. JWP комисија је одлучила да GSI тиму треба припасти част за откриће овог елемента.[18]

Етимологија

Елемент је добио име по Вилхелму Конраду Рендгену.

По Мендељејевљевој номенклатури за неоткривене и неименоване елементе, рендгенијум би требао бити назван ека-злато. Године 1979. IUPAC је објавио препоруке према којима би се овај елемент требао називан унунунијум (према чему би симбол требао бити Uuu),[19] што представља систематско име за елемент који би служио као привремена ознака док се елемент не открије (и откриће буде недвосмислено потврђено), након чега би се изабрало ново, стално име елемента. Иако је назив рендгенијум широко кориштен у оквирима заједница хемичара на свим нивоима, почев од школских учионица, напредних приручника и другде, препоруке IUPAC-а научници су врло често занемаривали у пракси, називајући елемент једноставно елемент 111, са симболом Е111, затим (111) или чак 111.[3]

Назив рендгенијум (Rg) предложио је 2004. године тим научника са GSI института[20] у част њемачког физичара Вилхелма Конрада Рендгена, научника који је открио x-зраке.[20] Тај назив прихватио је IUPAC 1. новембра 2004. године.[20]

Особине

Изотопи

Рендгенијум нема ни један стабилни нити природно распрострањени изотоп. До данас је синтетизовано неколико радиоактивних изотопа у лабораторијама, било фузијом језгара лакших елемената или у виду међупроизвода ланца распада тежих елемената. Познато је девет различитих изотопа рендгенијума са атомским масама 272, 274, 278–283 и 286 (мада су 283 и 286 још непотврђени), од којих два изотопа, Rg-272 и Rg-274 имају позната метастабилна стања, иако су и она такође још увек непотврђена. Сви ови изотопи распадају се алфа-распадом или спонтаном фисијом.[21]

Стабилност и време полураспада

Списак изотопа рендгенијума
Изотоп
 Време
полураспада[21]		 Врста
распада[21]		 Година
открића		 Реакција
272Rg 3,8 ms ? α 1994 209Bi(64Ni,n)[12]
273Rg 5? ms α ? неоткривен —
274Rg 6,4 ms α 2004 278Nh(—,α)[22]
275Rg 10? ms α ? неоткривен —
276Rg 100? ms α, СФ ? неоткривен —
277Rg 1? s α, СФ ? неоткривен —
278Rg 4,2 ms α 2006 282Nh(—,α)[23]
279Rg 0,17 s α 2003 287Mc(—,2α)[23]
280Rg 3,6 s α 2003 288Mc(—,2α)[23]
281Rg 17+6
−3 s		 α, СФ 2009 293Ts(—,3α)[6][24]
282Rg 2,1+1,4
−0,6 min		 α 2009 294Ts(—,3α)[24]
283Rg 5,1 min? СФ 1998? 283Cn(e−,νe)?
284Rg — – неоткривен —
285Rg — – неоткривен —
286Rg 10,7 min? α 1998? 290Fl(e−,νeα)?

Сви изотопи рендгенијума су екстремно нестабилни и радиоактивни; генерално, што је изотоп тежи, уједно је и стабилнији од лакших изотопа. Најстабилнији познати изотоп рендгенијума, 282Rg, истовремено је и најтежи до данас откривени изотоп овог елемента; његово време полураспада износи 2,1 минуте. (До данас непотврђени 286Rg је још тежи изотоп те би према прорачунима могао имати још дуже вријеме полураспада од око 10,7 минута, што би значило да је један од најдуговечнијих супертешких нуклида; слично томе, непотврђени изотоп 283Rg би могао имати време полураспада од око 5,1 минута.) Изотопи 280Rg и 281Rg такође имају времена полураспада дужа од једне секунде. Сви остали изотопи имају времена полураспада у распону од неколико милисекунди.[21] За, до данас неоткривени, изотоп 287Rg предвиђа се да би могао бити најстабилнији изотоп у погледу бета-распада;[25] међутим, ни за један изотоп рендгенијума није познато да се распада на тај начин.[21] Засад још непознати изотоп 277Rg би такође могао имати време полураспада дуже од једне секунде. Пре него што су откривени, за изотопе 278Rg, 281Rg и 282Rg било је предвиђано да би имали времена полураспада од једне секунде, једне и четири минуте, респективно; ипак, након открића њихова времена полураспада измерена су значајно краћа: 4,2 милисекунде, 17 секунди и 2,1 минуте, истим редом. На сличан начин, мерењем времена полураспада непотврђеног изотопа 283Rg од 5,1 минуте, такође су значајно смањена претходна предвиђања за њега, која су се кретала до 10 минута.[21]

Хемијске

Рендгенијум је девети члан 6d серије прелазних метала. Како је за коперницијум (елемент 112) доказано да је метал 12. групе ПСЕ, очекивало се да би сви елементи почев од елемента 104 до 111 требали наставити четврту серију прелазних метала.[26] Калкулације њихових потенцијала јонизације као и атомских и јонских радијуса атома показале су да је он сличан свом лакшем хомологу злату, што имплицира да би основне особине рендгенијума могле бити у великој мери сличне особинама других елемената из 11. групе: бакру, сребру и злату; ипак, постоје и предвиђања да би рендгенијум могао показивати и бројне разлике од својих лакших хомолога.[3]

Предвиђа се да би рендгенијум могао бити и племенити метал. На основу најстабилнијих оксидационих стања лакших елемената из 11. групе периодног система, за рендгенијум се превиђа да би могао имати стабилна оксидациона стања +5 и +3, те нешто мање стабилно стање +1. Стање +3 би према предвиђањима требало бити најстабилније. За рендгенијум(III) се очекује да има реактивност сличну оној код злата(III), али би могла бити доста стабилнија и градила шири спектар једињења. Злато гради и донекле стабилно стање −1 због релативистичких ефеката, а постоје назнаке да би се тако могао понашати и рендгенијум:[3] ипак, афинитет према електрону код рендгенијума би се могао очекивати да буде око 1,6 eV, што је значајно ниже од вредности код злата која износи 2,3 eV, тако да евентуални рентгениди не би могли бити стабилни а можда и немогући.[4] Орбитале 6d су дестабилизоване због релативистичких ефеката и интеракција сприн–орбитала близу краја четврте серије прелазних метала, због чега би високо оксидационо стање рендгенијума(V) могло бити стабилније од његовог лакшег хомолога злата(V) (познато само у једном једињењу) јер 6d електрони учествују у вези у значајнијем обиму. Интеракције спин-орбитала стабилизирају молекуларна једињења рендгенијума са више везујућих 6d електрона; на пример, за RgF−
6 се очекује да би могао бити стабилнији од RgF−
4, а за који се опет очекује да би требао бити стабилнији од RgF−
2. За рендгенијум(I) се очекује да би се врло тешко могао добити.[3][27][28] Злато врло лако гради цијанидне комплексе Au(CN)−
2, који се користе за издвајање злата из руда путем процеса цијанидизације злата; а за рендгенијум се очекује да следи тај образац и гради Rg(CN)−
2.[29]

Могућа хемија рендгенијума привукла је знатно више пажње од хемије претходна два синтетичка елемента, мајтнеријума и дармштатијума, јер се за валентну s- подљуску код елемената 11. групе очекује да ће бити знатно релативистички концентрирана нарочито снажно код рендгенијума.[3] Прорачуни за молекул RgH показују релативистичке ефекте двоструке снаге везе рендгенијум-водоник, чак иако је ослабљена због интеракције спин-орбитала за 0,7 eV. Једињења AuX и RgX, где је X = F, Cl, Br, O, Au или Rg, су такође проучавани.[3][30] За јон Rg+ се предвиђа да би могао бити најмекши метали јон, чак мекши и од Au+, мада не постоје слагања међу научницима о томе да ли се он понаша као киселина или база.[31][32] У воденим растворима, јон Rg+ би могао градити водени јон [Rg(H2O)2]+, где дужина везе Rg-O износи 207,1 pm. Очекује се и да би Rg(I) могао градити комплексе са амонијаком, фосфином и водоник сулфидом.[32]

Физичке

За рендгенијум се очекује да буде у чврстом агрегатном стању у стандардним условима температуре и притиска, те да се кристализира у просторно-центрирану кубичну структуру, за разлику од својих лакших конгенера који се кристализирају у просторно-центрирану кубну структуру, а због очекивања да би рендгенијум могао имати другачију густину набоја електрона од њих.[2] Он би могао бити веома тешки метал, густоће око 28,7 g/cm3. За успоредбу, најгушћи познати елемент који има измерену густоћу је осмијум, а она износи „само” 22,59 g/cm3.[33] Овако велика густина резултат је велике атомске тежине рендгенијума, ефекат контракције лантаноида и актиноида као и релативистички ефекат, иако би производња довољне количине рендгенијума да би се ова вредност измерила била врло непрактична, а узорак би се распао у кратком времену.[3]

Стабилни елементе 11. групе ПСЕ, бакар, сребро и злато, имају конфигурацију вањских електрона nd10(n+1)s1. За сваки од ових елемената, прво побуђено стање њихових атома има конфигурацију nd9(n+1)s2. Због купловања спин-орбитала између d електрона, ово стање се дели на пар нивоа енергија. За бакар, разлика у енергији између основног и најнижег побуђеног стања узрокује да овај метал поприми црвенкасту нијансу. Код сребра, енергетски распон је још шири те је метал карактеристичног сјаја. Међутим, порастом атомског броја, побуђени нивои се стабилизирају услед релативистичких ефеката па се код злата енергетски распон поновно смањује па злато због има жуте (златне) нијансе. Код рендгенијума, прорачуни дају назнаку да је 6d97s2 ниво до те мере стабилизиран да чак постаје основно стање док ниво 6d107s1 постаје прво побуђено стање. Резултирајућа разлика у енергијама између новог основног стања и првог побуђеног стања је иста као и код сребра, те се очекује да би рендгенијум могао бити доста сличан сребру по изгледу.[1] За атомски радијус рендгенијума очекује се да би могао износити око 138 pm.[3]

Референце

  1. ^ а б Turler, A. (2004). „Gas Phase Chemistry of Superheavy Elements” (PDF). Journal of Nuclear and Radiochemical Sciences. 5 (2): R19—R25. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 6. 2011. г. Приступљено 13. 3. 2018. 
  2. ^ а б в Östlin, A.; Vitos, L. (2011). „First-principles calculation of the structural stability of 6d transition metals”. Physical Review B. 84 (11). Bibcode:2011PhRvB..84k3104O. doi:10.1103/PhysRevB.84.113104. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Darleane C.; Lee Diana M.; Pershina Valeria (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss Norman M.; Edelstein Fuger; Jean Hoffman. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 изд.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. ISBN 1-4020-3555-1. 
  4. ^ а б Fricke, Burkhard (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 21: 89—144. doi:10.1007/BFb0116498. Приступљено 4. 10. 2013. 
  5. ^ Chemical Data. Roentgenium - Rg, Royal Chemical Society
  6. ^ а б Oganessian, Yuri Ts.; Abdullin, F. Sh.; Alexander, C.; Binder, J.; Boll, R. A.; Dmitriev, S. N.; Ezold, J.; Felker, K.; Gostic, J. M.; et al. (2013-05-30). „Experimental studies of the 249Bk + 48Ca reaction including decay properties and excitation function for isotopes of element 117, and discovery of the new isotope 277Mt”. Physical Review C. American Physical Society. 87 (054621). Bibcode:2013PhRvC..87e4621O. doi:10.1103/PhysRevC.87.054621. 
  7. ^ Oganessian, Yu. Ts.; et al. (2013). „Experimental studies of the 249Bk + 48Ca reaction including decay properties and excitation function for isotopes of element 117, and discovery of the new isotope 277Mt”. Physical Review C. 87 (5): 054621. Bibcode:2013PhRvC..87e4621O. doi:10.1103/PhysRevC.87.054621. 
  8. ^ Khuyagbaatar, J.; Yakushev, A.; Düllmann, Ch. E.; et al. (2014). „48Ca+249Bk Fusion Reaction Leading to Element Z=117: Long-Lived α-Decaying 270Db and Discovery of 266Lr”. Physical Review Letters. 112 (17): 172501. Bibcode:2014PhRvL.112q2501K. PMID 24836239. doi:10.1103/PhysRevLett.112.172501. 
  9. ^ Hofmann, S.; Heinz, S.; Mann, R.; et al. (2016). „Remarks on the Fission Barriers of SHN and Search for Element 120”. Ур.: Peninozhkevich, Yu. E.; Sobolev, Yu. G. Exotic Nuclei: EXON-2016 Proceedings of the International Symposium on Exotic Nuclei. Exotic Nuclei. стр. 155—164. ISBN 9789813226555. doi:10.1142/9789813226548_0024. 
  10. ^ Hofmann, S.; Heinz, S.; Mann, R.; et al. (2016). „Review of even element super-heavy nuclei and search for element 120”. The European Physics Journal A. 2016 (52). Bibcode:2016EPJA...52..180H. doi:10.1140/epja/i2016-16180-4. 
  11. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  12. ^ а б Hofmann, S.; Ninov V.; Heßberger F. P.; Armbruster P.; et al. (1995). „The new element 111” (PDF). Zeitschrift für Physik A. 350 (4): 281—282. Bibcode:1995ZPhyA.350..281H. doi:10.1007/BF01291182. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 1. 2014. г. Приступљено 10. 3. 2018. 
  13. ^ A. Stwertka (2002). Guide to the elements (2 изд.). New York/Oxford: Oxford University Press. стр. 278. ISBN 9780195150278. 
  14. ^ Barber, R. C.; Greenwood N. N.; Hrynkiewicz A. Z.; Jeannin Y. P.; Lefort M.; et al. (1993). „Discovery of the transfermium elements. Part II: Introduction to discovery profiles. Part III: Discovery profiles of the transfermium elements”. Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1757. doi:10.1351/pac199365081757. 
  15. ^ Karol; Nakahara H.; Petley B. W.; Vogt E. (2001). „On the discovery of the elements 110–112” (PDF). Pure Appl. Chem. 73 (6): 959—967. doi:10.1351/pac200173060959. 
  16. ^ Hofmann S.; Heßberger F. P.; Ackermann D.; Münzenberg G.; Antalic S.; et al. (2002). „New results on elements 111 and 112”. European Physical Journal A. 14 (2): 147—157. doi:10.1140/epja/i2001-10119-x. 
  17. ^ Hofmann; et al. „New results on element 111 and 112” (PDF). GSI report 2000. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 2. 2008. г. Приступљено 2. 3. 2008. 
  18. ^ Karol P. J.; Nakahara H.; Petley B. W.; Vogt E. (2003). „On the claims for discovery of elements 110, 111, 112, 114, 116, and 118” (PDF). Pure Appl. Chem. 75 (10): 1601—1611. doi:10.1351/pac200375101601. 
  19. ^ Chatt, J. (1979). „Recommendations for the naming of elements of atomic numbers greater than 100”. Pure and Applied Chemistry. 51 (2): 381—384. doi:10.1351/pac197951020381. 
  20. ^ а б в Corish Rosenblatt G. M. (2004). „Name and symbol of the element with atomic number 111” (PDF). Pure Appl. Chem. 76 (12): 2101—2103. doi:10.1351/pac200476122101. 
  21. ^ а б в г д ђ Sonzogni, Alejandro. „Interactive Chart of Nuclides”. National Nuclear Data Center: Brookhaven National Laboratory. Архивирано из оригинала 28. 07. 2018. г. Приступљено 6. 6. 2008. 
  22. ^ Morita Kosuke; Morimoto Kouji; Kaji Daiya; Akiyama Takahiro; Goto Sin-ichi; et al. (2004). „Experiment on the Synthesis of Element 113 in the Reaction 209Bi(70Zn,n)278113”. Journal of the Physical Society of Japan. 73 (10): 2593—2596. Bibcode:2004JPSJ...73.2593M. doi:10.1143/JPSJ.73.2593. 
  23. ^ а б в Oganessian Yu. Ts.; Penionzhkevich Yu. E.; Cherepanov E. A. (2007). „Heaviest Nuclei Produced in 48Ca-induced Reactions (Synthesis and Decay Properties)”. AIP Conference Proceedings. 912. стр. 235. doi:10.1063/1.2746600. 
  24. ^ а б Oganessian Yuri Ts.; Abdullin F. Sh.; Bailey P. D.; Benker D. E.; et al. (9. 4. 2010). „Synthesis of a New Element with Atomic Number Z=117”. Physical Review Letters. American Physical Society. 104 (142502): 142502. Bibcode:2010PhRvL.104n2502O. PMID 20481935. doi:10.1103/PhysRevLett.104.142502. 
  25. ^ Nie, G. K. (2005). „Charge radii of β-stable nuclei”. Modern Physics Letters A. 21 (24): 1889—1900. Bibcode:2006MPLA...21.1889N. arXiv:nucl-th/0512023 Слободан приступ. doi:10.1142/S0217732306020226. 
  26. ^ Griffith W. P. (2008). „The Periodic Table and the Platinum Group Metals”. Platinum Metals Review. 52 (2): 114—119. doi:10.1595/147106708X297486. 
  27. ^ Seth M.; Cooke F.; Schwerdtfeger P.; Heully J. L.; Pelissier M. (1998). „The chemistry of the superheavy elements. II. The stability of high oxidation states in group 11 elements: Relativistic coupled cluster calculations for the di-, tetra- and hexafluoro metallates of Cu, Ag, Au, and element 111”. J. Chem. Phys. 109 (10): 3935—43. Bibcode:1998JChPh.109.3935S. doi:10.1063/1.476993. 
  28. ^ Seth M.; Faegri K.; Schwerdtfeger P. (1998). „The Stability of the Oxidation State +4 in Group 14 Compounds from Carbon to Element 114”. Angew. Chem. Int. Ed. Engl. 37 (18): 2493—6. doi:10.1002/(SICI)1521-3773(19981002)37:18<2493::AID-ANIE2493>3.0.CO;2-F. 
  29. ^ Demissie Taye B.; Ruud Kenneth (25. 2. 2017). „Darmstadtium, roentgenium, and copernicium form strong bonds with cyanide”. International Journal of Quantum Chemistry. 2017. doi:10.1002/qua.25393. 
  30. ^ Liu W.; van Wüllen C. (1999). „Spectroscopic constants of gold and eka-gold (element 111) diatomic compounds: The importance of spin–orbit coupling”. J. Chem. Phys. 110 (8): 3730—5. Bibcode:1999JChPh.110.3730L. doi:10.1063/1.478237. 
  31. ^ Thayer John S. (2010). „Relativistic Effects and the Chemistry of the Heavier Main Group Elements”. Relativistic Methods for Chemists: 82. doi:10.1007/978-1-4020-9975-5_2. 
  32. ^ а б Hancock Robert D.; Bartolotti Libero J.; Kaltsoyannis Nikolas (24. 11. 2006). „Density Functional Theory-Based Prediction of Some Aqueous-Phase Chemistry of Superheavy Element 111. Roentgenium(I) Is the ‘Softest' Metal Ion”. Inorg. Chem. 45 (26): 10780—5. doi:10.1021/ic061282s. 
  33. ^ J. W. Arblaster (1989). „Densities of Osmium and Iridium”. Platinum Metals Review. 33 (1): 14—16. 

Литература

Спољашње везе

Рендгенијум на Викимедијиној остави.