Самолечење

Самолечење
Класификација и спољашњи ресурси

Самолечење је облик људско понашање у коме појединац користи супстанцу или било који егзогени утицај по сосптвеном нахођењу или по савету друге особе, без консултације са лекаром,[1] да би на себи спровео лечење физичких или психичких стања (нпр главобоље или умора). Овај патерналистички приступ медицини, подржан здравственим системима дизајнираним да лече болест (а не да спрече болест) и данас је познат аспект здравствене заштите у многим земљама света.[2]

Самолечење се често посматра као стицање личне независности од етаблиране медицине, и може се посматрати као људско право, имплицитно или блиско повезано са правом на одбијање професионалног лечења,[3] при чему се занемарује чињеница да самолечење може изазвати ненамерно самоповређивање.[4] Један од очигледних примера је самолечење антибиотицима које је постало глобални феномен и потенцијални допринос отпорности људских патогена на антибиотике. Негативне последице такве праксе увек треба нагласити заједници и предузети кораке за њено сузбијање. Огромна ирационална употреба антимикробних средстава без медицинског упутства може довести до веће вероватноће неодговарајуће, нетачне или непотребне терапије, промашене дијагнозе, одлагања одговарајућег лечења, отпорности на патогене и повећаног морбидитета.[2]

Дефниција СЗО

Самолечење као јадна од компоненти самопомоћи према дефиницији СЗО[5] је:

Употреба медицинских производа од стране потрошача за лечење самодијагностикованих поремећаја или симптома, или повремена или континуирана употребу лекова које је прописао лекар за хроничне или понављајуће болести или симптоме.[6]

Опште информације

Самолечење је важна компонента здравственог система и његова пракса је у свету широко распрострањена.[7] Континуирано повећање самолечења широм света изазвано је економским, политичким и културним факторима и ова пракса постаје велики проблем јавног здравља многих земаља.[8] Међутим, постоји разлика у распрострањености праксе самолечења међу земљама у развоју и развијеним земљама у односу на варијације у културним и социоекономским факторима, разлике у системима здравствене заштите као што су правила о надокнади, приступ здравственој заштити и политика издавања лекова.[9] У економски депривираним земљама, већина случајева болести се лечи самолечењем, што изазива велику забринутост јавности и стручњака у вези са нерационалном употребом лекова.[10]

Супстанце које се најчешће користе у самолечењу су лекови и бројни дијететски суплементи који се налазе у слободној продаји а издају се без лекарског рецепта и у неким земљама, доступни су у супермаркетима и другим продавницама.[11]

Дијететски суплементи

Породице, пријатељи, комшије, фармацеут, претходно преписани лек или сугестије из огласа у новинама или популарним часописима су уобичајени извори самолекова. У данашње време, самолечење треба посматрати као „жељу и способност људи/пацијената да играју интелигентну, независну и информисану улогу, не само у смислу доношења одлука, већ и у управљању тим превентивним, дијагностичким и терапијске активности које их се тичу.[2]

Област психологије која окружује употребу психоактивних дрога је често специфично везана за употребу рекреативних дрога, алкохола, хране и других облика понашања за ублажавање симптома менталног стреса, физичког стреса и анксиозности, укључујући менталне болести или психолошке трауме.[12][13]

Самолечење може изазвати озбиљна оштећења физичког и менталног здрављу ако је мотивисан механизмима зависности.[14] Такође поједини произвођачи су склони да продају производе као корисне за самолечење на основу сумњивих и научно непроверених доказа. Тако је на пример трдње да никотин има медицинску вредност коришћена за већу продају цигарета као лековитог средства. Ове тврдње су критиковане као нетачне од стране независних истраживача.[15] Непроверене и нерегулисане здравствене тврдње трећих страна такође се користе и за продају бројних дијететских суплемената.

Епидемиологија

Спроведене су бројне студије у различитим земљама које су истраживале праксу самолечења међу различитим групама становништва.

Тегобе

Према резултатима ових претходних студија, најчешће здравствене тегобе због којих се прибегавало самолечењу биле су:[9][16]

  • главобоља,
  • грозница, [17]
  • нелагодност у стомаку,
  • бол у грлу,
  • грчеви,
  • болести као што су респираторне инфекције, маларија, пнеумонија, инфекције ока, инфекције уринарног тракта, прехладе и гастроинтестинални поремећаји.[18]

Разлози

Као разлози за самолечење наведе се бројни разлози као што су:[19]

  • слаб интензитет болести,
  • довољно фармаколошко знање,
  • уштеда времена,
  • избегавање дугог чекања код лекара,
  • сугестије пријатеља,
  • јефтина пракса,
  • претходно искуство.[19]

Социо-демографске карактеристике као што су старост, пол, ниво образовања и месечни приход[9] биле су значајно повезане са праксом самолечења.

Најчешће коришћени лекови

Аналгетици и антипиретици спадају у групу најчешће коришљених лекова у самолечењу

Најчешће коришћене групе лекова у сврху самолечења биле су:[20]

  • аналгетици 64,6%,
  • антипиретици 40,7%
  • антибактеријски лекови 25,4%.
  • офталмолошки лекови,
  • лаксативи,
  • антациди,
  • антималаријски, антихелминтиазни лекови,
  • антитусици,
  • антихистаминици,
  • таблете и сирупи за прехладу,
  • витамини и нутритивни додаци.[20]

Етиолошки фактори

На употребу самолечења утиче неколико фактора као што су:

  • лични сзтавоови,
  • организациони и фактори окружења
  • медији, интернет и учестала реклама произвођача лекова,
  • неадекватности у системима пружања здравствене заштите, посебно у земљама са ниским приходима, као што су неприступачност, нерегулисана дистрибуција лекова, неједнака дистрибуција, недостатак здравствених радника, високи трошкови
  • ставови пацијената према здравственим радницима

Последице

Иако различити фактори доприносе, самолечењу нерационална употребу лекова може довести до:[21]

  • нежељених реакција на лекове,
  • развоја резистенције,
  • појаве зависности од лекова,
  • расипања новца,
  • продужене патње и зависности од лека.

У погледу антимикробног самолечења, уобичајени проблеми су:[21]

  • неадекватна доза,
  • кратко трајање лечења,
  • прекид лечења након побољшања симптома болести,
  • неуспешна терапија,

Стога је правилна здравствена комуникација неизбежна како би се проблеми употребе лекова, укључујући антимикробне лекове, свели на минимум.

Превенција

Социо-бихејвиорални аспект употребе лекова је веома захтевна област у савременом здравственом систему. Земље у развоју су богате својом културом и традиционалним веровањима и ова културна веровања делују као баријере за усвајање модерне здравствене заштите. Ефикасно управљање већином постојећих здравствених проблема захтева колективну интервенцију из области социо-бихејвиоралног и медицинског порекла. Упркос важности интеграције друштвених и бихејвиоралних наука и здравственог образовање, овај концепт не добија своје право место. Стога је императив прилагодити курсеве који се односе на социо-бихејвиорални аспект употребе лекова у фармацији и друге наставне планове и програме здравственог образовања на основу приоритета конкретног региона. Фармацеути и други здравствени радници требало би да обрате пажњу и да поштују социо-бихејвиорални аспект пацијената како би промовисали безбедну и ефикасну употребу лекова.[7]

Самолечење треба практиковати само за лакше болести, али не и за:

  • Хронична здравствена стања као што су астма или висок крвни притисак. Такви пацијенти треба да имају редовне контроле код свог лекара како би били сигурни да је њихово стање под контролом. Ови лекови такође могу изазвати озбиљне нежељене ефекте ако се доза пажљиво не прилагођава.
  • Бактеријске инфекције. Потребна је консултација са лекаром како би се осигурало да је изабран одговарајући лек, онај који је ефикасан и неће нанети штету.
  • Неке популације нпр. одојчад, деца, старије особе могу бити осетљивије на нежељене ефекте или могу захтевати посебне дозе лекова.

Како би сеспречила неђељене последице самолечења лекови се генерално могу поделити у две одвојене категорије:

  • лекови који се издају на рецепт
  • лекови који се издају без рецепта.

Ова класификација се може разликовати од земље до земље. Националне власти морају да обезбеде да су лекови, категорисани као лекови без рецепта, довољно безбедни и да не буду штетни по здравље.[22]

Имајући у виду напред наведено и владе и индустрија треба да организују и појачају фармаковигиланцу за самолечење како би контролисали ризике повезане са самолечењем.[22]

Извори

  1. ^ Hernandez-Juyol M, Job-Quesada JR. Dentistry and self-medication: A current challenge. Med Oral. 2002;7:344–7.
  2. ^ а б в Hughes CM, McElnay JC, Fleming GF. Benefits and risks of self-medication. Drug Saf. 2001;24:1027–37.
  3. ^ Flanigan, Jessica (2012-10-01). „Three arguments against prescription requirements”. Journal of Medical Ethics (на језику: енглески). 38 (10): 579—586. ISSN 0306-6800. PMID 22844026. doi:10.1136/medethics-2011-100240. 
  4. ^ Kingon, Angus (2012). "Non-prescription medications: considerations for the dental practitioner". Annals of the Royal Australasian College of Dental Surgeons. 21: 88–90.
  5. ^ World Health Organization (1998). „The Role of the pharmacist in self-care and self-medication : report of the 4th WHO Consultative Group on the Role of the Pharmacist, The Hague, The Netherlands, 26-28 August 1998” (на језику: енглески). 
  6. ^ World Health Organization (2000). „Guidelines for the regulatory assessment of medicinal products for use in self-medication” (на језику: енглески). 
  7. ^ а б Mukhtar Ansari, Sociobehavioral Aspects of Medicines Use in Developing Countries Social and Administrative Aspects of Pharmacy in Low- and Middle-Income Countries, 2018
  8. ^ de Loyola Filho AI, Lima-Costa MF, Uchoa E. Bambui project qualitative approach to self-medication. Cadernos de Saude Publica. 2004;20(6):1661–9.
  9. ^ а б в KP Osemene & A Lamikanra. A study of the prevalence of self-medication practice among university students in south western Nigeria. Trop J Pharm Res 2012; 11 (4): 683–689.
  10. ^ Gelayee, Dessalegn Asmelashe (2017-01-16). „Self-Medication Pattern among Social Science University Students in Northwest Ethiopia”. Journal of Pharmaceutics (на језику: енглески). 2017: e8680714. ISSN 2090-9918. doi:10.1155/2017/8680714. 
  11. ^ „What is self-care?”. Global Self-Care Federation (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-25. 
  12. ^ „Addicted to alcohol? Here's why”. India Today (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-25. 
  13. ^ „Military suicide rates surge”. web.archive.org. 2010-12-12. Архивирано из оригинала 12. 12. 2010. г. Приступљено 2022-12-25. 
  14. ^ Abelman, Dor David (2017-10-06). "Mitigating risks of students use of study drugs through understanding motivations for use and applying harm reduction theory: a literature review". Harm Reduction Journal. 14 (1): 68. . doi:10.1186/s12954-017-0194-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). ISSN 1477-7517. PMC 5639593. . PMID 28985738.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  15. ^ Prochaska, Judith J.; Hall, Sharon M.; Bero, Lisa A. (May 2008). "Tobacco Use Among Individuals With Schizophrenia: What Role Has the Tobacco Industry Played?". Schizophrenia Bulletin. 34 (3): 555–567. . doi:10.1093/schbul/sbm117.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). ISSN 0586-7614. PMC 2632440. . PMID 17984298.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ Kumar N, Kanchan T, Unnikrishnan B, Rekha T, Mithra P, Kulkarni V, et al. Perception and practices of self-medication among medical students in costal South India. PLoS One. 2013;8(8):e72247.
  17. ^ Abay SM and Amelo W. Assesment of self-medication practices among medical, pharmacy, and health science students in Gondar University, Ethiopia J Young Pharm 2010;2(3):306–310.
  18. ^ Sayed MA, Khadije J, Khirollah S, Alireza A, Mansour PV. The prevalence and affecting factors on self-medication among students of Kermanshah University of medical sciences. J Clinical and Diagnostic Research. 2016;10(5). . doi:10.7860.JCDR/2016/18018.7847.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  19. ^ а б Lukovic JA, Miletic V, Pekmezovic T, Trajkovic G, Ratkcovic N, Aleksic D, Grgurevic A. Self-medication practices and risk factors for self-medication among medical students in Belgrade, Serbia. PLoS One. 2014;9(12):e114644.
  20. ^ а б Sudesh Gyawali, P Ravi Shankar, Phanindra Prasad Poudel, Archana Saha. Knowledge, attitude and practice of self-medication among basic sciences undergraduate medical students in a medical school in western Nepal. J clinical and Diagnostic Reaserch 2015;9(12).
  21. ^ а б Albawani, S.M., Hassan, Y.B., Abd-aziz, N. and Gnanasan, S. 2016. SELF-MEDICATION PRACTICE AMONG CONSUMERS IN SANA’A CITY. International Journal of Pharmacy and Pharmaceutical Sciences. 8, 10 (Oct. 2016), 119–124.
  22. ^ а б „WMA - The World Medical Association-WMA Statement on Self-medication” (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-26. 

Спољашње везе

Традиционална комплементрана и алтернативна медицина
Популарна медицина Самолечење • Лечење домаћим лековима • Народна медицина
Традиционална медицина Ајурведа • Акупунктура • Акупресура • Духовна енергетска медицина • Јога • Традиционална кинеска медицина • Оријентална медицина • Квантна медицина • Макробиотика • Моксибустија • Примењена кинезиологија • Рефлексологија • Сегментна терапија • Суђок • Традиционална домаћа медицина • Туина • Шиацу
Методе традиционалне, комплементарне и алтернативне медицине Апитерапија • Ароматерапија • Биоенерготерапија • Детекција штетних зрачења • Енергетска терапија • Остеопатија • Хиропрактика • Хомеопатија • Халотерапија • Хербалистика • Лечење звуком • Лечење вером • Магнетотерапија Натуропатија • Квантна медицина • Кристалотерапија • Лечење светлом • Фитотерапија • Породични распоред • Реики • Ролфинг • Таи чи чуан • Ћи гонг • Су Ђок • Спелеотерапија • Уринотерапија • Кисело-алкална дијета • Хидротерапија дебелог црева


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).