Фрања Асишки

Фрања Асишки
Лични подаци
Датум рођења(1181-09-26)26. септембар 1181. или 1182.
Место рођењаАсизи, Италија
Датум смрти3. октобар 1226.(1226-10-03) (45 год.)
Место смртиАсизи, Италија
Световни подаци
Поштује се уРимокатоличкој цркви
Главно светилиштеЦрква светог Фрање Асишког
Празник4. октобар

Фрања Асишки[1][2][3] (итал. Francesco d'Assisi; 1182 — Асизи, 3. октобар 1226) је оснивач Фрањевачког реда. Рођен је као Ђовани ди Пјетро ди Бернардоне (итал. Giovanni di Pietro di Bernardone). Отац му је био трговац из Асизија, а мајка Францускиња (одатле надимак Франческо, тј. Француз, Фрања). У младости је водио весео, бонвивански живот. За време рата с Перуђом пада у заробљеништво, да би након ослобођења из заробљеништва тешко оболео. У заробљеништву и за време болести доживљавао је дубоке психолошке промене које налазе свој израз у његовој новој концепцији религиозности.

Најстарији сачувани приказ светог Фрање је фреска у близини улаза у бенедиктинску опатију Субијако, насликана између марта 1228. и марта 1229. године. Он је приказан без стигме, али овај приказ је религиозна слика, а не портрет.[4]

Након оздрављења и проживљених психолошких промена напушта имућну родитељску кућу и, одевен у врећу, послужује губавце и поправља рушевине цркве. Суграђани су га испочетка сматрали чудаком, па и лудаком, али његово проповедање о апсолутном еванђеоском сиромаштву у доба оштро наглашених класно-економских разлика у феудалном друштву налази присталице међу народом и сиромашним слојевима грађанства. Број Фрањине покорничке браће с временом је све више растао те се покрет светог сиромаштва шири великом брзином и постаје претња за привилеговани положај клера. Како би сузбио ту опасност, папа Иноћентије III позива Фрању к себи и, након што добија гаранције да ће покрет поштовати сва световна права Цркве и беспризивно се подлагати папином ауторитету, одобрава његово деловање, односно потврђује 1209. оснивање новог - Фрањевачког реда (тзв. мала или сива браћа), чији службени назив гласи Ordo fratrum minorum. Године 1212. Фрања Асишки и Клара Скифи оснивају и женску грану реда — кларисе.

Живот Фрање Асишког и његове прве редовничке браће окитила је легенда (Bonaventurina Legenda major i Legenda minor, Fioretti, Dicta Egidii итд.) многим фантастичним детаљима (проповед птицама, добијање светих рана на брду Алверни, путовање на Исток међу сараценске невернике). Од незнатне дружине мале браће, која је живела без одређених правила, поводећи се углавном само за личним Фрањиним примером, развио се још за Фрањиног живота јак ред који делује по читавој Европи. Међутим, удаљавање од првобитних идеала доскора доводи у Фрањевачком реду до несугласица, па Фрања који нема способности вође и организатора препушта управу реда другоме 1220. године. Но, ред се ипак с временом расколио на конвентуалце (који су били за ублажавање правила о сиромаштву) и опсерванте (који су задржали захтев за сиромаштвом). У 19. веку од опсерваната су се одвојили капуцини (због још строжег захтева за непоседовањем материјалних добара). Поред њих настали су и терцијари (трећереци), тј. ред чији чланови могу бити и жене и мушкарци, могу поседовати имовину, ступати у брак и уопште живети световним животом.

Повукавши се у интимни круг браће у дому крај прастаре црквице Порцијунке (у којој је и започео свој животни пут), он запада све чешће у заносно-мистична расположења, па се тако нпр. весели сестрици смрти. Необична Фрањина личност и његова ведра, оптимистичка појава у суморном мраку средњовековне религиозности била је тумачена на најразличитије начине, а његова ситна аскетска фигура постаје мотив многих сликарских и кипарских радова – можда и зато што је цео његов живот обележен необичним доживљајима. Тако је, између осталог, натерао свог пријатеља, брата Руфина (Леон, Руфин и Анђео били су његови најприснији пријатељи), да го прође улицама Асиза само с конопцем око врата, а у Болоњи се попео на потпуно нови кров и почео да баца црепове на земљу.

Као песник са стилом провансалских трубадура и аутор песме „Песма брату Сунцу” (Cantico del Fratre Sole), Фрања се обраћа народним језиком и у својој свеобухватној пантеистичкој љубави према читавој природи припрема пут ослобођењу уметности од укочености средњовековних форми. Фрања као путујући мисионар-сиромах (poverello) и лирик-визионар обогаћује хришћанску мистику новим мотивима (стигматизација, еванђеоска вера, божићне јаслице итд.). Он је уједно и настављач „јеретичких“ учења Албигенза и Валденза о апсолутном сиромаштву, противник науке, учености и самостанских зидина, а ипак ироничним обратом историјске судбине оснивач реда који је касније вековима био чврст ослонац инквизиције. Фрања Асишки је проглашен свецем само две године (1228) након смрти. Због заљубљености у природу еколози су га изабрали за свог заштитника, а у свету се сматра свецем мира.

Занимљиве приче о животу Фрање Асишког могу се пронаћи у књизи Џона Мурмана „Нови цвјетићи светога Фрање“ (Теовизија, Загреб, 1995). Иначе, настарији документ о Фрањи Асишком је алегоријска прича „Свети разговор блаженога Фрање с Госпођом Сиромаштином”. У тој причи казује се како је Фрања трагао за сиромашном, презреном и невољеном Госпођом Сиромаштином и како ју је учинио својом невестом.

Фрања Асишки и Дубровчани

Фрања Асишки је на пропутовању за Сирију 1212. године посетио Дубровник где је православље, у коме се препознавала озбиљна опасност, било сузбијано, па чак и прогоњено. Верује се да је тај страх, који се преносио с генерације на генерацију властеле, у Дубровчане усадио Фрања Асишки који је 1220, ако је предање тачно, изјавио да ће Дубровник пропасти кад у њега продре православље. Руски цар Александар I је 1803. године именовао Карла Фонтона (Француз) за свог генералног конзула за Далмацију, који је требало да столује у Дуборвнику. Са собом је повео два православна свештеника да му врше службу Божју у његовој конзулској капели. Дубровачки Сенат је наредио прогон та два православна свештеника из Дубровника уз образложење да је Св. Фрања Асишки прорекао године 1220. да ће Дубровник само дотле сачувати своју независност и свој цвет, док буде затварао врата грчко-источњацима. [5]

У уметности

Фрањевачки ред је промовисао приврженост Фрањином животу од његове канонизације. Ред је наручио многа дела за фрањевачке цркве, приказујући га са светим ликовима или епизодама из његовог живота. У базилици Сан Франческо д'Асизи постоје велики рани циклуси фресака, чији су делови приказани.

Постоје безбројни прикази светог Фрање Асишког и музичког анђела из седамнаестог и осамнаестог века у црквама и музејима широм западне Европе. Наслови ових приказа увелико варирају, понекад описујући Фрању као „утешеног“, „угођеног“, у „усхићености“ или у „занесењу“; присуство музичког анђела може, али и не мора бити поменуто.[6]

  • Фрања Асишки у уметности
  • Свети Фрања и сцене из његовог живота, 13. век
    Свети Фрања и сцене из његовог живота, 13. век
  • Свети Фрања Асишки прима стигме, Јан ван Ајк, oko 1430–1432, верзија у Торину[7]
    Свети Фрања Асишки прима стигме, Јан ван Ајк, oko 1430–1432, верзија у Торину[7]
  • Стигматизација светог Фрање, Доменицо Венезиано, 1445
    Стигматизација светог Фрање, Доменицо Венезиано, 1445
  • Свети Фрања у пустињи, Ђовани Белини, око 1480
    Свети Фрања у пустињи, Ђовани Белини, око 1480
  • Свети Фрања са Крвљу Христовом, Карло Кривели, око 1500
    Свети Фрања са Крвљу Христовом, Карло Кривели, око 1500
  • Свети Фрања прима стигме, Ел Греков студио, 1585–1590
    Свети Фрања прима стигме, Ел Греков студио, 1585–1590
  • Фрања Асишки са анђеоском музиком, Франциско Рибалта, око 1620
    Фрања Асишки са анђеоском музиком, Франциско Рибалта, око 1620
  • Свети Фрања у медитацији, Франциско де Сурбаран, 1639
    Свети Фрања у медитацији, Франциско де Сурбаран, 1639
  • Свети Фрања Асишки у екстази, Хозе де Рибера, 1639
    Свети Фрања Асишки у екстази, Хозе де Рибера, 1639
  • Свети Фрања Асишки у екстази, Каравађо, око 1595
    Свети Фрања Асишки у екстази, Каравађо, око 1595
  • Фрања Асишки у посети свом самостану док је био далеко, у ватреним колима, Хозе Бенлиуре и Жил (1855–1937)
    Фрања Асишки у посети свом самостану док је био далеко, у ватреним колима, Хозе Бенлиуре и Жил (1855–1937)
  • Екстаза светог Фрање, Стефано ди Ђовани, 1444
    Екстаза светог Фрање, Стефано ди Ђовани, 1444
  • Назарио Герарди као Франсис у Цвећу светог Фрање, 1950
    Назарио Герарди као Франсис у Цвећу светог Фрање, 1950
  • Статуа у опатији Аскетон, Ирска, за коју се тврдило да лечи зубобољу, 14–15 век
    Статуа у опатији Аскетон, Ирска, за коју се тврдило да лечи зубобољу, 14–15 век

Референце

  1. ^ Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010), „Речник”, Правопис српскога језика, Нови Сад: Матица српска, стр. 485—, ISBN 978-86-7946-079-0 
  2. ^ „Аргентинци, не љутите се”. НИН. 28. 3. 2013. Приступљено 13. 9. 2019. 
  3. ^ „Папа, светац, цар и генерал”. НИН. 11. 4. 2013. Приступљено 13. 9. 2019. 
  4. ^ Brooke 2006, стр. 161–162.
  5. ^ Тоља, Никола (2011). Дубровачки Срби католици, истине и заблуде, стр. 215, 216, 218. Дубровник. 
  6. ^ Roberts, Holly (2020). „The Musical Rapture of Saint Francis of Assisi: Hagiographic Adaptations and Iconographic Influences”. Music in Art: International Journal for Music Iconography. 45 (1–2): 72—86. ISSN 1522-7464. 
  7. ^ Bé, Kenneth. "Geological Aspects of Jan van Eyck's 'Saint Francis Receiving the Stigmata'". In Rishel, 1997

Литература

  • Brady, Ignatius Charles; Cunningham, Lawrence (29. 9. 2020). „St. Francis of Assisi”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 5. 10. 2020. .
  • Brooke, Rosalind B. (2006). The Image of St Francis: Responses to Sainthood in the Thirteenth Century. Cambridge: University Press. 
  • Delio, Ilia (20. 3. 2013). „Francis of Assisi, nature's mystic”. The Washington Post. .
  • Scripta Leonis, Rufini et Angeli Sociorum S. Francisci: The Writings of Leo, Rufino and Angelo Companions of St. Francis, original manuscript, 1246, compiled by Brother Leo and other companions (1970, 1990, reprinted with corrections), Oxford: Oxford University Press, edited by Rosalind B. Brooke, in Latin and English, ISBN 0-19-822214-9, containing testimony recorded by intimate, longtime companions of St. Francis.
  • Francis of Assisi, The Little Flowers (Fioretti), London, 2012. limovia.net ISBN 978-1-78336-013-0.
  • Bonaventure; Cardinal Manning (1867). The Life of St. Francis of Assisi (from the Legenda Sancti Francisci) (1988 ed.). Rockford, Illinois: TAN Books & Publishers ISBN 978-0-89555-343-0.
  • Chesterton, Gilbert Keith (1924). St. Francis of Assisi (14th ed.). Garden City, New York: Image Books.
  • Englebert, Omer (1951). The Lives of the Saints. New York: Barnes & Noble.
  • Karrer, Otto, ed., St. Francis, The Little Flowers, Legends, and Lauds, trans. N. Wydenbruck, (London: Sheed and Ward, 1979).
  • Tolan, John V. (2009). Saint Francis and the Sultan: The Curious History of a Christian-Muslim Encounter. Oxford: University Press. ISBN 978-0-19-923972-6. .
  • Acocella, Joan (14. 1. 2013). „Rich Man, Poor Man: The Radical Visions of St. Francis”. The New Yorker. св. 88 бр. 43. стр. 72—77. Приступљено 23. 1. 2015. .
  • Bonaventure, Saint Cardinal (1910). Little Flowers of St. Francis of Assisi. J.M. Dent; New York: E.P. Dutton. 
  • Brady, Kathleen (2021). Francis and Clare: the Struggles of the Saints of Assisi. Lodwin Press, New York. ISBN 978-1737549826. 
  • (Translated by Raphael Brown), Doubleday. The Little Flowers [Fioretti] of Saint Francis. 1998. ISBN 978-0-385-07544-2. .
  • Valerie Martin, Salvation: Scenes from the Life of St. Francis, New York: Alfred A. Knopf. 2001. ISBN 0-375-40983-1..
  • Giovanni Morello and Laurence B. Kanter, eds., The Treasury of Saint Francis of Assisi, Electa, Milan, 1999. Catalog of exhibition at the Metropolitan Museum of Art, March 16-June 27, 1999.
  • O'Reilly, Bernard (1897). „Sayings of Brother Giles, one of the First Disciples of St. Francis of Assisi.”. Beautiful pearls of Catholic truth. Henry Sphar & Co. 
  • Paul Moses, The Saint and the Sultan: The Crusades, Islam, and Francis of Assisi’s Mission of Peace, New York: Doubleday, 2009.
  • Donald Spoto, Reluctant Saint: The Life of Francis of Assisi, New York: Viking Compass. 2002. ISBN 0-670-03128-3..

Спољашње везе

Фрања Асишки на Викимедијиној остави.