Фунафути

Фунафути
Funafuti
Школа у Фунафутију
Административни подаци
ДржаваТувалу
Становништво
Становништво‍
 — 4.492
 — густина1.871,67 ст./km2
Географске карактеристике
Координате8° 30′ 00″ Ј; 179° 11′ 00″ И / 8.5° Ј; 179.183333° И / -8.5; 179.183333
Површина2,4 km2
Атол Фунафути

Фунафути (енгл. Funafuti) је атол, који је истовремено и главни град пацифичке острвске државе Тувалу.[1][2] Број становника је око 6,320 (податак из 2017),[3] и тако има више људи него остатак Тувалуа заједно, са приближно 60% становништва. Половина становништва Тувалуа живи на атолу Фунафути. Површина му је 2,8 km². Највеће острво атола је Фонгафале на истоку.

Састоји се од уског појаса земље широког између 20—400 m (66—1.312 ft), који окружује велику лагуну (Те Намо) дугу 18 km (11 miles) и широку 14 km (9 miles). Просечна дубина лагуне Фунафути је око 20 fathoms (37 m).[4] Са површином од 275 square kilometres (106,2 sq mi), то је далеко највећа лагуна у Тувалуу. Површина 33 острва око атола Фунафути износи 2,4 square kilometres (0,9 sq mi); заједно, они чине мање од једног процента укупне површине атола. Теретни бродови могу ући у Фунафутијеву лагуну и пристати у лучким објектима на Фонгафалеу.

За главни град Тувалуа се понекад каже да је Фонгафал или Вајаку, али, званично, цео атол Фунафути је његов главни град,[5] пошто има једну владу која је одговорна за цео атол.

Географија

Клима

Фунафути има климу тропских прашума (како је дефинисано Кепеновим системом класификације климе). Због честих циклона, не сматра се да има екваторијалну климу. У граду нема сушне сезоне: током целе године падају велике количине падавина. Фунафути има у просеку око 3.500 mm (140 in) падавина годишње, и ниједан месец у коме падне мање од 200 mm (7,9 in) кише. Као што је уобичајено у многим областима са климом тропских прашума, температура се мало разликује током године: просечне дневне температуре се крећу око 28 °C (82 °F) током целе године.

Клима Фунафутија
1981–2000 за средњу температуру; 1936–2000 за екстремне температуре; 1951–1990 за просечне падавине; 1947–1990 за просечне дане падавина; 1961–1990 за просечну релативну влажност ваздуха; 1978–1990 за средње дневне сунчане сате
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 33,8
(92,8) 		34,4
(93,9) 		34,4
(93,9) 		33,2
(91,8) 		33,9
(93) 		33,9
(93) 		32,8
(91) 		32,9
(91,2) 		32,8
(91) 		34,4
(93,9) 		33,9
(93) 		33,9
(93) 		34,4
(93,9)
Максимум, °C (°F) 30,7
(87,3) 		30,8
(87,4) 		30,6
(87,1) 		31,0
(87,8) 		30,9
(87,6) 		30,6
(87,1) 		30,4
(86,7) 		30,4
(86,7) 		30,7
(87,3) 		31,0
(87,8) 		31,2
(88,2) 		31,0
(87,8) 		30,8
(87,4)
Просек, °C (°F) 28,2
(82,8) 		28,1
(82,6) 		28,1
(82,6) 		28,2
(82,8) 		28,4
(83,1) 		28,3
(82,9) 		28,1
(82,6) 		28,1
(82,6) 		28,2
(82,8) 		28,2
(82,8) 		28,4
(83,1) 		28,3
(82,9) 		28,2
(82,8)
Минимум, °C (°F) 25,5
(77,9) 		25,3
(77,5) 		25,4
(77,7) 		25,7
(78,3) 		25,8
(78,4) 		25,9
(78,6) 		25,7
(78,3) 		25,8
(78,4) 		25,8
(78,4) 		25,7
(78,3) 		25,8
(78,4) 		25,7
(78,3) 		25,8
(78,4)
Апсолутни минимум, °C (°F) 22,0
(71,6) 		22,2
(72) 		22,8
(73) 		23,0
(73,4) 		20,5
(68,9) 		23,0
(73,4) 		21,0
(69,8) 		16,1
(61) 		20,0
(68) 		21,0
(69,8) 		22,8
(73) 		22,8
(73) 		16,1
(61)
Количина падавина, mm (in) 413,7
(16,287) 		360,6
(14,197) 		324,3
(12,768) 		255,8
(10,071) 		259,8
(10,228) 		216,6
(8,528) 		253,1
(9,965) 		275,9
(10,862) 		217,5
(8,563) 		266,5
(10,492) 		275,9
(10,862) 		393,9
(15,508) 		3.512,6
(138,291)
Дани са падавинама (≥ 1.0 mm) 20 19 20 19 18 19 19 18 16 18 17 19 223
Релативна влажност, % 82 82 82 82 82 82 83 82 81 81 80 81 82
Сунчани сати — месечни просек 179,8 161,0 186,0 201,0 195,3 201,0 195,3 220,1 210,0 232,5 189,0 176,7 2.347,7
Сунчани сати — дневни просек 5,8 5,7 6,0 6,7 6,3 6,7 6,3 7,1 7,0 7,5 6,3 5,7 6,4
Извор: Deutscher Wetterdienst[6]

Историја

1900, Woman on Funafuti, Tuvalu, then known as Ellice Islands
Жена на Фунафутију; фотографија Харија Клифорда Фасета (1900), америчког фотографа

Усмена историја Фунафутија је да је оснивачки предак дошао са Самое.[7][8][9] Име једног од острва, Фунафала, значи 'панданус Фуне' („Фуна“ је реч која значи „поглавар“ и такође се налази у називу атола Фунафути).[10]

Први Европљанин који је посетио Фунафути био је Арент Шујлер де Пејстер. Он је био Американац из Њујорка, и капетан наоружаног бригантинског или корсарског брода Ребека, који је пловио под британским бојама.[11][12] У мају 1819, де Пејстер је прошао кроз јужне воде Тувалуа и угледао Фунафути. Назвао га је Елисово острво, по енглеском политичару Едварду Елису, који је био члан парламента Ковентрија и власник Ребекиног терета.[13]

Године 1841, Истраживачка експедиција Сједињених Држава, коју је предводио Чарлс Вилкс, посетила је Фунафути.[14] Сједињене Државе су полагале право на Фунафути на основу Закона о острвима Гвано из 1856. и ту тврдњу су задржале до 1983. године, када је ступио на снагу уговор о пријатељству, закључен 1979. године.

Током 1850-их, Џон (Џек) О’Брајен је постао први Европљанин који се настанио у Тувалуу. Он је постао је трговац на Фунафутију и оженио се са Салај, ћерком Фунафутијевог врховног поглавице.[15][16] Алфред Рестио, родом из Енглеске, живео је и радио као трговац на Фунафутију од јула 1881. до отприлике 1888. или 1889. године.[17][18]

Године 1882, чланови комисије за риболов САД посетили су Фунафути да би истражили формирање коралних гребена на пацифичким атолима, пловећи тамо на УСФЦ Албатросу. Током те посете, Хари Клифорд Фасет, капетанов службеник и фотограф, сликао је људе, заједнице и пејзаж у Фунафутију.[19]

Томас Ендру, фотограф, посетио је Фунафути око 1885–1886.[20]

Године 1892, капетан Дејвис из ХМС Ројалиста је дао извештај који описује трговце и трговачке активности које је посматрао на сваком од острва које је посетио. Дејвис је идентификовао Џека О’Брајена као трговца на Фунафутију,[21] а такође је пријављено да О’Брајен живи на атолу 1896.[22]

Становништво

Популација (ист.): Фунафути
Година
Становништво

Привреда

Саобраћај

Референце

  1. ^ „Maps of Tuvalu”. Приступљено 15. 1. 2021. 
  2. ^ Lal, Andrick. South Pacific Sea Level & Climate Monitoring Project – Funafuti atoll (PDF). SPC Applied Geoscience and Technology Division (SOPAC Division of SPC). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 2. 2014. г. Приступљено 31. 1. 2014. 
  3. ^ „Population of communities in Tuvalu”. Thomas Brinkhoff. 2017. Приступљено 27. 9. 2020. 
  4. ^ Coates, A. (1970). Western Pacific Islands. H.M.S.O. стр. 349. 
  5. ^ „Tuvalu country brief”. Australian Department of Foreign Affairs and Trade. март 2020. Приступљено 3. 3. 2020. 
  6. ^ „Klimatafel von Funafuti / Tuvalu (Ellice-Inseln)” (PDF). Baseline climate means (1961–1990) from stations all over the world (на језику: немачки). Deutscher Wetterdienst. Приступљено 22. 11. 2016. 
  7. ^ Prof. W. J. Sollas (11. 2. 1897). „The Legendary History of Funafuti” (PDF). Nature. 55: 353—355. 
  8. ^ Talakatoa O'Brien (1983). Tuvalu: A History, Chapter 1, Genesis. Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific and Government of Tuvalu. 
  9. ^ Kennedy, Donald G. (1929). „Field Notes on the Culture of Vaitupu, Ellice Islands”. Journal of the Polynesian Society. 38: 2—5. Архивирано из оригинала 15. 10. 2008. г. Приступљено 14. 1. 2012. 
  10. ^ Hedley, Charles (1896). General account of the Atoll of Funafuti (PDF). Australian Museum Memoir 3(2): 1–72. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено 28. 9. 2013. 
  11. ^ De Peyster, J. Watts 1821–1907. Military (1776–'79) transactions of Major, afterwards Colonel, 8th or King's foot, Arent Schuyler de Peyster (with details of the discovery of the Ellice and de Peyster Islands in the Pacific Ocean, in May, 1819). Reproduction of original in: Bibliotheque nationale du Quebec. ISBN 0665040512. 
  12. ^ „The De Peysters”. Архивирано из оригинала 3. 7. 2017. г. Приступљено 14. 8. 2017. 
  13. ^ Laumua Kofe, Palagi and Pastors, Tuvalu: A History, Ch. 15, Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific and Government of Tuvalu, 1983
  14. ^ Tyler, David B. – 1968 The Wilkes Expedition. The First United States Exploring Expedition (1838–42). Philadelphia: American Philosophical Society
  15. ^ „A Brief History of Tuvalu: Christianity and European Traders”. Tuvaluislands.com. Архивирано из оригинала 13. 8. 2013. г. Приступљено 15. 9. 2013. 
  16. ^ Lambert, Sylvester M. „Young woman, member of the O'Brien family, Funafuti, Tuvalu”. Special Collections & Archives, UC San Diego. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 25. 1. 2017. 
  17. ^ Resture, Jane. „Alfred Restieaux Manuscripts – Part 2”. Jane Resture. Архивирано из оригинала 7. 3. 2013. г. Приступљено 23. 3. 2013. 
  18. ^ Munro, Doug (1980). „Tom De Wolf's Pacific Venture: The Life History of a Commercial Enterprise in Samoa”. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г. Приступљено 23. 3. 2013. 
  19. ^ „National Archives & Records Administration”. Records of the United States Fish and Wildlife Service, U.S. Архивирано из оригинала 20. 9. 2011. г. Приступљено 20. 9. 2011. 
  20. ^ Andrew, Thomas (1886). „Washing Hole Funafuti. From the album: Views in the Pacific Islands”. Collection of Museum of New Zealand (Te Papa). Архивирано из оригинала 11. 4. 2014. г. Приступљено 10. 4. 2014. 
  21. ^ Resture, Jane. „TUVALU HISTORY – 'The Davis Diaries' (H.M.S. Royalist, 1892 visit to Ellice Islands under Captain Davis)”. Архивирано из оригинала 30. 8. 2011. г. Приступљено 20. 9. 2011. 
  22. ^ Hedley, Charles (1896). „General account of the Atoll of Funafuti” (PDF). Australian Museum Memoir. 3 (2): 1—72. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено 28. 9. 2013. 

Литератра

Спољашње везе

  • Медији везани за чланак Фунафути на Викимедијиној остави