Штенећак

Canine morbillivirus
Класификација вируса e
(нерангирано): Virus
Realm: Riboviria
Тип: Negarnaviricota
Класа: Monjiviricetes
Ред: Mononegavirales
Породица: Paramyxoviridae
Род: Morbillivirus
Врста:
Canine morbillivirus
Синоними[1]

Canine distemper virus

Италијански вук у напредном стадијуму инфекције

Штенећак је вирусно обољење која погађа широк спектар породица животиња, укључујући домаће и дивље врсте паса, којота, лисица, панди, вукова, ласица, творова, ракуна и великих мачака, као и перајаре, неке примате и друге врсте. Вјеровало се да су животиње из породице мачака, укључујући многе врсте великих мачака као и домаће мачке, отпорне на штенећак, све док неки истраживачи нису пријавили преваленцу инфекције штенећака код великих мачака.[2] За сада је познато да се и велике и домаће мачке могу заразити, обично кроз близак контакт са псима[2][3] или евентуално трансфузијом крви од заражених мачака,[2] али изгледи за такву инфекцију су самоограничени и углавно без симптома.[3]

Код паса, штенећак погађа неколико тјелесних система, укључујући гастро-интестинални и респираторни тракт, кичмену мождину и мозак, са уобичајеним симптомима који укључују високу температуру, упалу ока и цурење из носа/очију, отежано дисање и кашаљ, повраћање и пролив, губитак апетита и летаргија, задебљање носа и шапа. Вирусна инфекција може бити праћена секундарним бактеријским инфекцијама и може представљати могуће озбиљне неуролошке симптоме.

Штенећак је проузрокован једноланчаним РНК вирусом из породице парамиксовируса (иста породица вируса која узрокује морбиле, заушке и бронхиолитис код људи). Обољење је веома заразно инхалацијом.[4] Морбидитет и морталитет могу се увелико разликовати међу животињским врстама, са морталитетом и до 100% код невакционисане популације ласица. Код домаћих паса, док акутни генерализовани облик штенећака има високу стопу морталитета, трајност и озбиљност обољења углавном зависи од старости животиње и имуног система и вируленције инфицираног соја вируса.[4][5] Упркос обимној вакцинацији у многим регијама, штенећак остаје главно обољење паса и био је главни узрок смрти од заразних обољења паса, прије него што је вакцина постала доступна.[6]

Референце

  1. ^ „ICTV Taxonomy history: Canine morbillivirus”. International Committee on Taxonomy of Viruses (ICTV) (на језику: енглески). Приступљено 2. 11. 2019. 
  2. ^ а б в Ikeda, Y.; Nakamura, K.; Miyazawa, T.; Chen, M.-C.; Kuo, T.-F.; Lin, J. A.; Mikami, T.; Kai, C.; Takahashi, E. (1. 5. 2001). „Seroprevalence of Canine Distemper Virus in Cats”. Clinical and Vaccine Immunology (на језику: енглески). 8 (3): 641—644. doi:10.1128/CDLI.8.3.641-644.2001. 
  3. ^ а б Greene, Craig E.; Appel, Max J. „3. Canine distemper”. Ур.: Greene, Craig E. Infectious diseases of the dog and cat (на језику: енглески) (3rd изд.). Saunders/Elsevier. ISBN 9781416036005. Приступљено 2. 11. 2019. 
  4. ^ а б Deem, Sharon L.; Spelman, Lucy H.; Yates, Rebecca A.; Montali, Richard J. (децембар 2000). „Canine Distemper in Terrestrial Carnivores: A Review”. Journal of Zoo and Wildlife Medicine (на језику: енглески). 31 (4): 441—451. doi:10.1638/1042-7260(2000)031[0441:CDITCA]2.0.CO;2. Архивирано из оригинала 20. 10. 2020. г. Приступљено 2. 11. 2019. 
  5. ^ Beineke, Andreas; Baumgärtner, Wolfgang; Wohlsein, Peter (децембар 2015). „Cross-species transmission of canine distemper virus—an update”. One Health (на језику: енглески). 1: 49—59. doi:10.1016/j.onehlt.2015.09.002. 
  6. ^ „Animal Health” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 7. 11. 2017. г. Приступљено 30. 10. 2017. 
Штенећак на Викимедијиној остави.