Istorija Okeanije

Mapa Okeanije iz 1852. godine autora J.G. Barbi du Bokaža. Ovom mapom su obuhvaćeni regioni Polinezije, Mikronezije, Melanezije i Malezije.
Maoriski ratni ples, Novi Zeland, oko 1850

Istorija Okeanije obuhvata istoriju Australije, Novog Zelanda, Papua Nove Gvineje, Fidžija i drugih Pacifičkih ostrvskih nacija.

Praistorija

Praistorija Okeanije se deli u praistoriju svake od njenih glavnih oblasti: Polinezije, Mikronezije, Malanezije, i Australazije, i one u znatnoj meri variraju u pogldeu vremena prvog ljudskog naseljavanja —od pre 70.000 godina (Australazija) do pre 3.000 godina (Polinezija).

Polinezijske teorije

Види још: Polinezija § Istorija Polinezijskih naroda и Rana istorija Tonga

Smatra se da su polinezijski narodi lingvistički, arheološki i genetički preci dela Austronežanskih naroda koji su migrirali morskim putem i prateći polinezijske jezike može se izvesti zaključak da njihovo praistorijsko poreklo potiče sa Malajskog arhipelaga, i ultimatno sa Tajvana. Između 3000 i 1000 godine pne govornici austronezijskih jezika počeli su se širiti iz Tajvana na ostrva Jugoistočne Azije,[1][2][3] kao plemena za čije pripadnike se smatra da su pristigli kroz Južnu Kinu pre oko 8000 godina do ivica zapadne Mikronezije i na Melaneziju, mada se oni razlikuju od Han Kineza koji sada čine većinu ljudi u Kini i Tajvanu. Postoje tri teorije o širenju ljudi preko Tihog okeana do Polinezije. Njih su razmatrali Kayser et al. (2000)[4]:

  • Model brzog voza: Nedavna ekspanzija (oko 3000–1000. p. n. e.) iz Tajvana, preko Filipina i istočne Indonezije i sa severozapada („Ptičje glave”) Nove Gvineje, na ostrvo Melanezija do oko 1400. p. n. e., dostižući zapadna polinezijska ostrva oko 900. godine p. n. e.. Ovu teoriju podržava većina sadašnjih ljudskih genetskih, lingvističkih i arheoloških podataka
  • Model zapletene banke: Naglašava dugu istoriju kulturnih i genetskih interakcija austronezijskih govornika sa jugoistočno azijskim ostrvskim domorocima i Melanezijancima na putu do nastanka prvih Polinezijaca.
  • Model sporog broda: Sličan modelu brzih vozova, ali s dužim pauzama u Melaneziji, zajedno sa genetskim, kulturnim i lingvističkim mešanjem sa lokalnim stanovništvom. Ovo je podržano podacima sa Y-hromozoma koje su prikupili Kayser et al. (2000), što pokazuje da se sva tri haplotipa polinezijskih Y hromozoma mogu pratiti do Melanezije.[5]

U arheološkom zapisu postoje dobro definisani tragovi ove ekspanzije koji omogućavaju praćenje pravca kretanja i datiranje sa izvesnom sigurnošću. Smatra se da su se otprilike oko 1400. godine p. n. e.,[6] lapitni narodi, tako nazvani po svojoj keramičkoj tradiciji, pojavili u Bizmarkovom arhipelagu severozapadne Melanezije. Može se videti kako se ova kultura prilagodila i evoluirala kroz vreme i prostor od svog nastanka „iz Tajvana”. Na primer, oni su odustali od proizvodnje riže, nakon što su se upoznali i prilagodili hlebnom drvetu u oblasti Ptičije glave u Novoj Gvineji. Na kraju, najistočnije nalazište lapitnih arheoloških ostataka do sada pronađeno bilo je na arheologu Samoe. Lokacija je kod Mulifanua na Upolu. Ovo nalazište, gde je pronađeno i proučeno 4.288 keramičkih krhotina, ima „pravu” starost od oko 1000. godine p. n. e. sudeći po C14 datiranju.[7] Jedna studija iz 2010. godine stavlja početak ljudske arheološke sekvence Polinezije u Tongi na 900. godinu pne,[8] male razlike u datumima sa Samoom nastale su zbog razlika u tehnologijama datiranja radiougljenika između 1989. i 2010. godine, tako da je Tonganska lokacija zapravo nekoliko decenija starija od Samoanske.

Reference

  1. ^ Hage, P.; Marck, J. (2003). „Matrilineality and Melanesian Origin of Polynesian Y Chromosomes”. Current Anthropology. 44 (S5): S121. doi:10.1086/379272. 
  2. ^ Kayser, M.; Brauer, S.; Cordaux, R.; Casto, A.; Lao, O.; Zhivotovsky, L.A.; Moyse-Faurie, C.; Rutledge, R.B.; et al. (2006). „Melanesian and Asian origins of Polynesians: mtDNA and Y chromosome gradients across the Pacific”. Molecular Biology and Evolution. 23 (11): 2234—44. PMID 16923821. doi:10.1093/molbev/msl093. 
  3. ^ Su, B.; Underhill, P.; Martinson, J.; Saha, N.; McGarvey, S.T.; Shriver, M.D.; Chu, J.; Oefner, P.; Chakraborty, R.; Chakraborty, R.; Deka, R. (2000). „Polynesian origins: Insights from the Y chromosome”. PNAS. 97 (15): 8225—28. Bibcode:2000PNAS...97.8225S. PMC 26928 Слободан приступ. doi:10.1073/pnas.97.15.8225. 
  4. ^ Kayser, M.; Brauer, S.; Weiss, G.; Underhill, P.A.; Roewer, L.; Schiefenhövel, W.; Stoneking, M. (2000). „Melanesian origin of Polynesian Y chromosomes”. Current Biology. 10 (20): 1237—46. PMID 11069104. doi:10.1016/S0960-9822(00)00734-X. 
  5. ^ „Melanesian and Asian Origins of Polynesians: mtDNA and Y Chromosome Gradients Across the Pacific”. Anthrocivitas.net. oktobar 2009. Архивирано из оригинала 31. 12. 2013. г. Приступљено 23. 1. 2014. 
  6. ^ Kirch, P.V. (2000). On the road of the wings: an archaeological history of the Pacific Islands before European contact. London: University of California Press. ISBN 0-520-23461-8.  Quoted in Kayser, M.; et al. (2006).
  7. ^ Green, Roger C.; Leach, Helen M. (1989). „New Information for the Ferry Berth Site, Mulifanua, Western Samoa”. Journal of the Polynesian Society. 98 (3). Архивирано из оригинала 10. 5. 2011. г. Приступљено 1. 11. 2009. 
  8. ^ Burley, David V.; Barton, Andrew; Dickinson, William R.; Connaughton, Sean P.; Taché, Karine (2010). „Nukuleka as a Founder Colony for West Polynesian Settlement: New Insights from Recent Excavations”. Journal of Pacific Archaeology. 1 (2): 128—44. 

Literatura

Spoljašnje veze

Istorija Okeanije na Vikimedijinoj ostavi.