Тријас је геолошка периода која обухвата време од око пре 245 до око пре 202 милиона година. Као прва периода мезозоика, тријас се јавља након перма, а пре јуре. И почетак и крај тријаса су обележени масовним изумирањем. Масовно изумирање којим је завршен период тријаса је однедавно јасније детерминисано, али, слично као и с многим другим геолошким периодама, наслаге стена које одређују почетак и крај су јасно идентификоване, док почетак и крај сваке периоде варира за неколико милиона година.[1][2]
Карактеристичне наслаге тријаса су црвени пешчари и евапорати који сугеришу постојање топле и суве климе.[3] Нема никаквих доказа о глацијацији; по ономе што се може закључити, није било леденог покрова нигде на копну. СуперконтинентПангеа се почео раздвајати током тријаса, али се још није распао; ипак су забележене прве поморске наслаге које сведоче о првом раседу, којим је раздвојен Њуџерси од Марока, те се датирају у касни тријас. Због ограничене обале суперконтиненталне масе, морске наслаге тријаса су релативно ретке у свету, упркос њиховом присуству у Западној Европи, где се тријас први пут проучавао. У Северној Америци, на пример, морске наслаге су ограничене на неколико локација у западном делу. Тако је стратиграфија тријаса углавном темељена на организмима који су живели у лагунама или високо-сланим стаништима, као Estheria ракови.
Током тријаса је и морски и копнени живот показао адаптивну радијацију која је почела од нагло осиромашене биосфере која је била последица пермско-тријаског изумирања.[4] Корали групе hexacorallia су се први пут појавили. За прве цветњаче (Angiosperme) се верује да су еволуирале за време тријаса, исто као и први летећи кичмењаци, птеросаури.
Назив
Назив тријас је први пут употребио 1834. године Фридрих фон Алберти, како би описао три различита слоја (trias на латинском значи три): црвене наслаге, изнад којих се налази креда, и црни шкриљац шејлови - те наслаге, пронађене у Немачкој и Северозападној Европи, су познате као 'тријас'.
Подела
Тријас се обично дели на епохе: доњи (рани) тријас, средњи тријас и горњи (касни) тријас. Фауналне фазе од најмлађе до најстарије су:
На основу геолошке интерпретације, верује се да су у време тријаса постојала два континентална блока - Лауразија и Гондвана, који су били раздвојени Тихим океаном и Тетисом. Кроз целу периоду одигравала се регресија, која је започела у палеозоику, па због тога, тријаске наслаге на овим континенталним блоковима или одсуствују, или су представљени континенталним, теригеним творевинама са евапоратима и угљем. У одређеним фазама море је залазило у ове области и вршило ингресију, која је најчешће обележавана пакетима седимената са типично морском фауном.
У тријасу се активирају стари и јављају нови дубоки рифтови дуж којих је долазило до растезања Земљине коре. Гондвана се под утицајем ових разлома и активирањем накнадних рифтних процеса раздваја на Афричко - Бразилијанско и Аустрало - Индо - Мадагаскарско копно. Истовремено, по овим разломима јављала се врло јака вулканска активност са продуктима базичне и киселе магме. У Тетису, крајем тријаса, одиграла се старокимријска фаза алпске орогенезе, која је била праћена утискивањем и изливањем магматских стена.
Клима
Клима у тријасу је била сува, што је био тренд који је почео у касном карбону. Била су, сасвим јасно, изражена годишња доба, поготово у унутрашњости континента. Низак ниво мора је такође погодовао екстремним температурама. Вода је деловала као стабилизатор, због своје велике специфичне топлоте, па је копно у близини великих водених маса, поготово океанских, имало мање температурних варијација. С обзиром на то да је већи део копна био удаљен од океана, температуре су се често драстично мењале, па се унутрашњост континената вероватно састојала од великих пустиња. Докази у облику црвених седимената и евапората, подржавају овакав закључак.
Наслаге у области Тетиса одликују се широком распрострањеношћу карбонатних наслага са многобројним коралима, алгама и евапоратима. Према неким истраживањима, палеотемпература морске воде у рејону Алпа била је око 21,5 °C, док је у Северном мору била знатно мања, и кретала се око 14 °C.
Развој органског света
Изумирање већине познатих палеозојскихживотињскихврста на крају палеозоика створило је услове за развој нових. Најбројнији бескичмењаци у морима тријаса свакако су били амонити. Они су доживели процват (развијали се све брже и задобијали све сложенију структуру) тако да је током тријаса постојало доста нових врста, поред преживелих пермских. У тријасу је било познато око 450 родова, са више од 2900 врста амонита. Фосили амонита представљају карактеристичне фосиле за целу мезозојску еру, јер имају мало вертикално, а велико хоризонтално распрострањење (живели су, у геолошком смислу, релативно кратко, али су насељавали велике морске површине). Такође, много већи значај него раније имају и друге групе мекушаца, јер се број њихових родова повећао у односу на палеозоик. Шкољке у тријасу имају веома велики значај и доживљавају прави процват, о чему говори појава преко 2000 родова и врста.
Од морских кичмењака заступљени су плакодонти. Њих карактеришу плочасти зуби распоређени по непчаним костима. Хранили су се молускама са тврдом љуштуром. Достизали су величине и до 2,5 метара. Парни екстремитети су им били преображени у весла. Тријаски плакодонти су били без оклопа, са високом лобањом и широком њушком.
Међу копненим кичмењацима почињу да доминирају гмизавци. Они се прилагођавају различитим начинима живота у процесу адаптивне радијације. Међу најуспешнијим гмизавцима икада, свој развој у тријасу започињу и диносауруси, највеће животиње које су икада ходале Земљом. Група диносауруса је постојала у распону 150 Ma, и за то време је еволуирало много врста. Дефинитивно су изумрли крајем креде.
Од великог значаја је и почетак развоја првих сисара, који су се на Земљи појавили пре око 200Ма. Они су били мали као данашњи мишеви или пацови. Ови први сисари хранили су се инсектима, различитим ларвама, па и малим гмизавцима. Ловили су ноћу. Од раних синапсида је прво еволуирала група са грађом која је отприлике на средини између рептилске и сисарске — терапсиди. Затим су од терапсида настали прве монотремате (сисари са клоаком), па торбари и сисари.
Флора Тријаса
Велике тресетне ликоподе, сфенопсиде и дрволике папрати, које су се размножавале спорама и због тога им је требало влажно станиште, нису најбоље успевале у сувој тријаској клими. У вегетацији је преовлађивало зимзелено дрвеће (четинари и друге голосемењаче). Упркос томе што је постојала једна јединствена копнена маса, тријаске копнене заједнице живог света биле су врло „провинцијалног” карактера, вероватно због климатских а не географских фактора: монсуни и изразита годишња доба услед симетричног положаја Пангее преко екватора.
Биљно-животињске заједнице се деле на северну, лауразијску, и јужну, гондванску провинцију, уз неколико преклапања, нпр. у Индији, где се гондванска флора јавља са лауразијским (копненим) четвороношцима. Та подела је израженија у биљном него у животињском свету.[5]
Референце
^Ogg, James G.; Ogg, Gabi M.; Gradstein, Felix M. (2016). „Triassic”. A Concise Geologic Time Scale: 2016. Elsevier. стр. 133—149. ISBN978-0-444-63771-0.
Emiliani, Cesare, 1992, Planet Earth : Cosmology, Geology and the Evolution of Life and Environment
van Andel, Tjeerd, (1985) 1994, New Views on an Old Planet : A History of Global Change, Cambridge University Press
Ogg, Jim; June, 2004, Overview of Global Boundary Stratotype Sections and Points (GSSP's)Stratigraphy.org, Accessed April 30, 2006
Stanley, Steven M. Earth System History. New York: W.H. Freeman and Company, (1999) ISBN0-7167-2882-6
Sues, Hans-Dieter & Fraser, Nicholas C. Triassic Life on Land: The Great Transition New York: Columbia University Press, 2010. Series: Critical Moments and Perspectives in Earth History and Paleobiology. ISBN978-0-231-13522-1
Aubry, Marie-Pierre; Van Couvering, John A.; Christie-Blick, Nicholas; Landing, Ed; Pratt, Brian R.; Owen, Donald E.; Ferrusquia-Villafranca, Ismael (2009). „Terminology of geological time: Establishment of a community standard”. Stratigraphy. 6 (2): 100—105. Приступљено 30. 11. 2018.
Завршава се последњи период глацијације и развија се људска цивилизација. Завршава се квартарно ледено доба и почиње садашњи интерглацијал. Настаје пустиња Сахара на простору пређашњих савана, развија се пољопривреда, настају први градови. Палеолитске/неолитске (Камено доба) културе почињу да се развијају од 10 хиљадите године п.н.е, које се су заслужне за каснији настанак Бакарном (3500 год. п.н.е.) и Бронзаном добу (2500 год. п.н.е.). Током Гвозденог доба (1200 год. п.н.е.) развијају се културе у погледу сложености и техничких достигнућа. Развијају се многе праисторијске културе широм света, што је коначно довело до развоја класичне античке културе, као што је Римско царство, па културе средњег века, све до данашњих. Мало ледено доба проузроковало је кретко захлађење на северној хемисфери од 1400—1850. године. Вулкан на планини Тамбора је имао ерупцију 1815. године, што је довело до „године без Сунца“ (1816.) у Европи и Северној Америци. Количина угљен-диоксида у атмосфери порасла је са 100 ppmv, колико је било на крају последње глацијације, на 385 ppmv, колико је данас. То је, према некимa, изазвало глобално загревање и климатске промене. Пораст количине угљен-диоксида тумачи се антропогеним фактором, односно индустријском револуцијом.
Процват, а затим, и изумирање великог броја великих сисара (плеистоценска мегафауна). Одвија се еволуција и настанак савременог човека. Квартарно ледено доба наставља се глацијацијама и интерглацијацијама (праћено порастом количине угљен-диоксида у ваздуху). Последњи глацијални максимум (пре 30 000 година), последњи глацијални период (пре 18000—15000 година). Гашење људских култура из каменог доба, повећање техничке сложености у односу на претходне културе из леденог доба, поготово на Медитерану и у Европи. Супервулкан Тоба еруптирао је пре 75000 година, што је изазвало вулканску зиму која је довело људски род (Homo) на ивицу изумирања.
Интензивирање садашњих климатских услова. Садашње ледено доба почиње пре око 2,58 милиона година. Хладна и влажна клима. Појављују се аустралопитеци и многи савремени родови сисара и мекушаца. Појављује се Homo habilis.
Умерено хладна клима, условљена повременим леденим добима. Орогенеза на северној хемисфери. Током овог периода развијају се савремене фамилије сисара и птица. Развијају се коњи и мастодонти. Траве су опште присутне. Појављују се први човеколики мајмуни. Догађа се Кајкоуршка орогенеза којом настају Јужни Новозеландски Алпи, а која траје и данас. У Европи се успорава алпска орогенеза, али траје све до данас. Карпатском орогенезом настају Карпати у централној и источној Европи. У Грчкој и Егејском мору успорава се хеленска орогенеза, али траје све до данас. Током средњег миоцена догодило се изумирање живог света. Услед велике распрострањености шума снижава се концентрација угљен-диоксида у атмосфери са 650 ppmv на 100 ppmv.
Промена климе, прелаз ка хладној. Процват примитивних сисара (као што су редови Creodontia, Condylarthra, Uintatheria) који настављају да се развијају током целе епохе. Појављивање неколико „савремених“ фамилија сисара (нпр. примитивни китови). Појава првих трава. Поновна глацијација Антарктика и формирање његове ледене капе. Догађајем Азола[4] отпочиње ледено доба, и хладна клима, која се јавља до данашњих дана услед распростирања и распадања морских алги које су допринеле великом смањењу угљен-диоксида у атмосфери, и то са 3800 ppmv на 650 ppmv. Крај Ларамијске и Севирске орогенезе Стеновитих планина у Северној Америци. У Европи почиње алпска орогенеза. Почиње Хеленска орогенеза у Грчкој и Егејском мору.
Тропска клима. Одиграва се адаптивна радијација сисара, омогућена нестајањем диносауруса. Први велики сисари (већи од медведа). Почиње Алпска орогенеза у Европи и Азији. Индијски потконтинент се судара за Азијом пре 55 милиона година, а Хималајска орогенеза почиње пре 52—48 милиона година.
Од биљака, честе су голосеменице (нарочито четинари, бенетити и цикаси) и папратњаче. Развијен велики број типова диносауруса, као што су сауроподи, карносауруси и стегосауруси. Чести су сисари, али су малих димензија. Појављују се прве птице и гуштери. Даље се развијају ихтиосауруси и плезиосауруси. У морима су најчешће шкољке, амонити и белемнити. Врло су чести и морски јежеви, заједно са морским криновима, морским звездама, сунђерима, и теребратулидним и ринхонелидним брахиоподама. Пангеа се дели на Гондвану и Лауразију. Количина угљен-диоксида у ваздуху била је 4-5 пута већа од данашње (1200-1500ppmv).
Kонтиненти се спајају у суперконтинент Пангеу, формирaju се Апалачи. Крај перм-карбонске глацијације. Повећава се бројност синапсида (пеликосаурус и терапсиде), док парарептили и водоземци остају присутни. Током средњег перма су голосеменице и маховине замениле флору која је формирала угљоноснеслојеве. Развијају се тврдокрилци и двокрилци. Марински живот буја на топлим плитким гребенима; бројне су фораминифере, шкољке, амоноиди, брахиоподe. Догађај Пермско-тријаског изумирања десио се пре око 251 милион година, када је изумрло око 95% живог света на Земљи укључујући све трилобите, граптолите и бластоиде. Завршава се Уралска орогенеза на граници Европе и Азије. Почиње хантер-бовенска орогенеза у Аустралији чиме настају Макдонелове планине.
Дешава се нагла адаптивна радијација крилатих инсеката, од којих су поједини (Protodonata, Palaeodictyoptera) веома крупни. Појављују се први копнени водоземци, као и шуме крупних папратњача. У морима су од животиња чести гонијатити, брахиоподе, бриозое, шкољке и корали. Развијају се и фораминифере са љуштурицом. Највећи ниво кисеоника и атмосфери. Уралска орогенеза у Европи и Азији. Херцинска орогенеза се одиграва током средњег и касног доњег карбона.
303.9 ± 0.9*
Вестфал
306.5 ± 1.0*
Намир
306.5 ± 1.0*
Доњи
Визеј
Велико примитивно дрвеће, први копнени четвороножци, и морске шкорпије живе угљоносне приобалне мочваре. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. У океанима, ране ајкуле су распрострањене и разнолике; echinoderms (нарочито криноиде и бластоиде) обилне. Корали, бриозое, гонијатиде и брахиоподе (Productida, Spiriferida, итд.) веома честе, али трилобити и наутилоиди опадају. Глацијација у источној Гондвани. Tuhua орогенеза на Новом Зеланду опада.
Појављују се папратњаче (пречице, раставићи и праве папрати), као и семене папрати. Паралелно, настају инсекти. Светским океаном доминирају строфоменидне и атрипидне брахиоподе, ругозни и табулатни корали и морски љиљани. Гонијатитни амоноиди су веома бројни, а појављују се и главоношци налик на сипе. Опада бројност трилобита и риба са оклопом, док се повећава бројност кичмењака (риба) са вилицом. Појављују се рани водени представници водоземаца. "Old Red Continent" of Euramerica. Beginning of Acadian Orogeny for Anti-Atlas Mountains of North Africa, and Appalachian Mountains of North America, also the Antler, Variscan, and Tuhua Orogeny in New Zealand.
На копну се појављују прве васкуларне биљке (риније), стоноге и артроплеуриде. Мора насељавају остракоде и први кичмењаци са вилицом. Еуриптериде достижу гигантске размере. Табулатни и ругозни корали, брахиоподе и морски љиљани су чести у морима. Фауна трилобита и мекушаца је разноврсна, за разлику од сиромашне фауне граптолита. Почетак Каледонске орогенезе, у току које настају планине у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској (Каледониди) и Скандинавских планина.
Даља диверзификација бескичмењака. Бројни су представници корала, брахиопода, шкољки, трилобита, остракода, бриозоа, бодљокожаца и граптолита. Појављују се прве копнене биљке и гљиве. Почетком периоде постојало је ледено доба.
У морима се дешава интензивна адаптивна радијација и диверзификација организама („камбријумска експлозија"). Настаје већина савремених типова бескичмењака и тип хордата (група Conodonta). Коралне Archaeocyatha су честе па изумиру. Аномалокариде живе као џиновски предатори, већина едијакарске фауне изумире. Настаје Гондвана. Слаби Petermann орогенеза на Аустралијском континенту (пре 550-535 милиона година). Ross орогенеза на Антарктику. Adelaide Geosyncline (Delamerian Orogeny), majority of orogenic activity from 514-500 MYA. Lachlan Orogeny on Australian Continent, c. 540-440 MYA. Atmospheric Carbon Dioxide content roughly 20-35 times present-day (Holocene) levels (6000 ppmv compared to today's 385 ppmv).
Из овог периода потичу добри и релативно бројни фосили првих вишећелијских животиња. Едијакарска фауна се развија у морима. Постоје фосили трагова вероватно црвоклике врсте Trichophycus pedum и слични. Први представници сунђера. Бројни су енигматични представници едијакарске фауне (попут Dickinsonia) без уочене везе са савременим представницима. Taconic Orogeny in North America. Aravalli Range orogeny in Indian Subcontinent. Beginning of Petermann Orogeny on Australian Continent. Beardmore Orogeny in Antarctica, 633-620 MYA.
630 +5/-30*
Криогенијум
Могући период снежна грудва Земље. Фосили су још ретки. Родина почиње да се распада. Касна Рукер / Нимрод орогенеза на Антарктику се сужава.
850
Тонијум
Rodinia supercontinent persists. Trace fossils of simple multi-celled eukaryotes. First radiation of dinoflagellate-like acritarchs. Grenville Orogeny tapers off in North America. Pan-African orogeny in Africa. Lake Ruker / Nimrod Orogeny in Antarctica, 1000 ± 150 MYA. Edmundian Orogeny (c. 920 - 850 MYA), Gascoyne Complex, Western Australia. Adelaide Geosyncline laid down on Australian Continent, beginning of Adelaide Geosyncline (Delamerian Orogeny) in that continent.
1000
Мезо-протерозоик
Стенијум
Narrow highly metamorphic belts due to orogeny as Rodinia formed. Late Ruker / Nimrod Orogeny in Antarctica possibly begins. Musgrave Orogeny (c. 1080 MYA), Musgrave Block, Central Australia.
Platform covers expand. Barramundi Orogeny, MacArthur Basin, Northern Australia, and Isan Orogeny, c. 1600 MYA, Mount Isa Block, Queensland.
1600
Палео-протерозоик
Статеријум
First complex single-celled life: protists with nuclei. Columbia is the primordial supercontinent. Kimban Orogeny in Australian Continent ends. Yapungku Orogeny on North Yilgarn craton, in Western Australia. Mangaroon Orogeny, 1680-1620 MYA, on the Gascoyne Complex in Western Australia. Kararan Orogeny (1650- MYA), Gawler Craton, South Australia.
1800
Оросиријум
The atmosphere became oxygenic. Vredefort and Sudbury Basin asteroid impacts. Much orogeny. Penokean and Trans-Hudsonian Orogenies in North America. Early Ruker Orogeny in Antarctica, 2000 - 1700 MYA. Glenburgh Orogeny, Glenburgh Terrane, Australian Continent c. 2005 - 1920 MYA. Kimban Orogeny, Gawler craton in Australian Continent begins.
2050
Риацијум
Bushveld Formation formed. Huronian glaciation.
2300
Сидеријум
Oxygen Catastrophe: banded iron formations formed. Sleaford Orogeny on Australian Continent, Gawler Craton 2440-2420 MYA.
Stabilization of most modern cratons; possible mantle overturn event. Insell Orogeny, 2650 ± 150 MYA. Abitibi greenstone belt in present-day Ontario and Quebec begins to form, stablizes by 2600 MYA.
2800
Мезоархаик
First stromatolites (probably colonialcyanobacteria). Oldest macrofossils. Humboldt Orogeny in Antarctica. Blake River Megacaldera Complex begins to form in present-day Ontario and Quebec, ends by roughly 2696 MYA.
Ова ера је добила назив према лунарној геолошкој временској скали када су настали Нектаријски басен и остали највећи месечеви басени услед догађаја великих удара.
c.3920
Басенска група
Настала најстарија позната стена (4.030 Ma). Први облици живота и само-размножавајућих РНКмолекула су могли настати на Земљи око 4.000 Ma током овe ере. Напијер орогенеза на Антарктику, пре око 4.000 ± 200 милиона година.
c.4150
Криптик.
Најстарији познати минерал је Циркон, 4.406±8 Ma. Формирање Месеца (4.533 Ma), претпоставља се услед великог удара. Формирање Земље (4.567,17 до 4.570 Ma)
c.4570
Напомене
^Неоген и палеоген према старој подели припадали су терцијару који се више не издваја.
^Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.
^Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.
^Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл.Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.
. PMID 18198148. doi:10.1098/rspb.2007.1370.
