Nikola_iz_Antiohije

Nikole iz Antiohije je bio jedan od Sedamdesetorice apostola koje je Isus poslao da šire evanđelje, i jedan od sedam đakona koje su apostoli u Jerusalimu odabrali da pomažu oko služenja.[1]

Neki ga smatraju osnivačem zajednice nikolaita, koju je crkva proglasila za jeres, dok neki cene da su se oni "lažno tako nazivali".[2]

Život

Nikola je bio Jevrejin grčkog jezika (tzv. helenista) iz Antiohije, koji je došao u Jerusalim.[3] Pripadao je krugu od sedamdeset učenika, koje je Isus oko 30. godine poslao, po dvojicu zajedno, da ga najave u svim mestima gde je kanio ići. On im je dao specifična uputstva da ne nose sa sobom ni torbe, ni obuće, i da ne pozdravljaju nikoga putem. Ukoliko ih neko primi, bili su obavezni da ostanu u toj kući, i jedu i piju čime ih ponude. Bilo im je zabranjeno prelaziti iz kuće u kuću. Zadatak im je bio da liječe bolesnike u gradu i javljaju stanovništvu: "Približilo vam se kraljevstvo Božje!"[4]

Nakon pogubljenja Isusa od strane vlasti početkom 30-ih, Nikola je bio predan član Jerusalimske crkve. Govorio je da "telo ne treba štedeti".[5] Apostoli su ga izabrali kao đakona, da pomaže pri služenju hrane udovicama, kako prenose Dela apostolska:

Onda dvanaestorica dozvavši mnoštvo učenika, rekoše: Nije prilično nama da ostavimo reč Božju pa da služimo oko trpeza. Nađite dakle, braćo, među sobom sedam poštenih ljudi, punih Duha Svetog i premudrosti, koje ćemo postaviti nad ovim poslom. A mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati. I ova reč bi ugodna svemu narodu. I izabraše Stefana, čoveka puna vere i Duha Svetog, i Filipa, i Prohora, i Nikanora, i Timona, i Parmena, i Nikolu pokrštenjaka iz Antiohije.[6]

Kliment Aleksandrijski navodi da su ga nakon smrti Isusa apostoli počeli prekorevati zbog "čudnog" odnosa sa svojom mladom i lepom ženom (uzdržavao se od seksa sa njom[7]), na šta je on reagovao ponudivši je svima:

„On je imao ženu u cvetu mladosti. Kada su ga po vaznesenju Spasitelja apostoli počeli prekorevati zbog čudnog odnosa koji je imao prema njoj, on ženu izvede na sredinu sabranja i predloži da je uzme svako ko poželi. Takav postupak, kako kazuju, bio je saglasan sa njegovim rečima da telo nije potrebno štedeti."[5]

– Kliment Aleksandrijski

Izgleda da je njegov postupak naveo neke da se odaju bludu i nemoralu, iako Kliment piše da je sam Nikola živeo čedno:

„Tom njegovom postupku i rečima počeli su da prilaze neki od ljudi, bez previše rasuđivanja. Uskoro se sledbenici njegove jeresi predadoše bestidnom razvratu. Slušao sam o tome da Nikola nije znao ni za jednu drugu ženu osim za svoju, a takođe da su njegove kćeri bile devstvenice a sin da je živeo daleko od poroka. Ako je to tako, onda je njegovo izvođenje žene bilo radi toga da bi pokazao kako je pobedio strast..."[5]

Nikola je bio je prijatelj Stefana Prvomučenika[5], koji je 30-ih godina osuđen od sanhedrina i kamenovan. Tada je Nikola zajedno sa drugim hrišćanima helenistima od strane vlast prognan iz Jerusalima.[8] Prognanici se tada "razidjoše po Judeji i Samariji".[5]

Nikola je nakon progona iz Jerusalema postao episkop Samarije. Crkveno predanje ga optužuje da je postao sledbenik Simona Maga.[1]

Nikolaiti

Jovanovo Otkrivenje pominje prisustvo Nikolaita u crkvama u Efezu i Pergamonu.[9] Irinej Lionski nikolaite naziva izdancima gnosticizma, odnosno „izdancima onoga što se naziva lažnim znanjem".[10]

Eusebije navodi da "jeres nikolaita" nije postojala previše dugo.[5]

Izvori

  1. ↑ 1,0 1,1 Prvi episkopi crkve
  2. ↑ Šablon:Ws (longer version): "Flee also the impure Nicolaitanes, falsely so called, who are lovers of pleasure, and given to calumnious speeches." Cf. Šablon:Ws (longer version): "If any one ... affirms that unlawful unions are a good thing, and places the highest happiness in pleasure, as does the man who is falsely called a Nicolaitan, this person can neither be a lover of God, nor a lover of Christ, but is a corrupter of his own flesh, and therefore void of the Holy Spirit, and a stranger to Christ." Šablon:Ws: "... some are impudent in uncleanness, such as those who are falsely called Nicolaitans."
  3. ↑ Jeruzalemska Biblija
  4. ↑ Luka 10. poglavlje
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Eusebije, Istorija crkve (scribd)
  6. ↑ Dela 6:1-5
  7. ↑ Williams, Frank (1987). The Panarion of Epiphanius of Salamis. Book I (Sects 1-46). Leiden; New York; København; Köln: E.J. Brill. str. 77. 
  8. ↑ „Јован Зизијулас, Јелинизам и хришћанство”. Arhivirano iz originala na datum 2018-03-04. Pristupljeno 2013-04-02. 
  9. ↑ Knjiga Otkrivenja 2,1-6
  10. ↑ „Protiv jeresi", III , 11, 1

Vidi još