Јежеви
| Јежеви[1] Временски распон:
| |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Eulipotyphla |
| Породица: | Erinaceidae G. Fischer, 1814 |
| Потпородице | |
| |
Јежеви[2] (лат. Erineaceidae) су породица сисара која садржи две потпородице праве јежеве (лат. Erinaceinae), који имају бодље и гимнуре - чекињаве јежеве (лат. Galericinae), који имају чекиње уместо бодљи.[3] Оне се даље деле на неколико савремених родова са 24 врсте.
Према традиционалној класификацији јежеви су сврставани у ред бубоједа (лат. Insectivora), међутим након што је утврђено да је тај ред полифилетски.[4] Јежеви су премештени у монотипични ред Erinaceomorpha, према неким ауторима породица је део реда Eulipotyphla, који чини заједно са породицама из реда Soricomorpha.
Опис
Заједничка карактеристика свих јежева је да им је тело покривено бодљама, које су заправо длаке које су кроз еволуцију промениле свој облик и функцију. Изнутра су шупље, а нема их на трбуху, екстремитетима и лицу. У опасности се склупчавају, при чему крију те незаштићене делове тела. Сви јежеви имају мало, здепасто тело, дугачку њушку и мале уши. Екстремитети су им кратки. На њима имају по пет прстију. Имају ситне очи и релативно слабо виде, али им је њух веома осетљив, те се на њега највише ослањају у потрази за храном. Сви су углавном ноћне животиње. Све врсте јежева су првенствено становници тла, међутим постоје ретки изузеци који се пењу по дрвећу и жбуњу у потрази за храном. Већина јежева може и да плива. Ова породица бубоједних сисара је распрострањена свуда у свету, сем већег дела Јужне Америке, а нема их у Аустралији и Новом Зеланду, ни на Антарктику. У погледу исхране могли би се дефинисати као сваштоједи, али преферирају инсекте, глисте, црве и сличне животиње које су нешто храњивије, али једу и биљну храну. Насељавају шуме и поља са жбуњем, степе и пустиње.
Еволуција
Еринацеиди су релативно примитивна група плаценталних сисара, који су се мало променили од времена својих раних предака у еоцену. Такозвани џиновски јеж (заправо гимнури) Deinogalerix, из миоцена са острва Гаргано (дела садашње Италије), био је величине великог кунића и могао је да једе кичмењачки плен или лешеве, а не инсекте.[5]
Систематика
Донедавно је ова породица сврставана у ред Erinaceomorpha, али је он спојен са парафилетским редом Soricomorpha, чиме је створен ред Eulipotyphla. Показало се да је ред Eulipotyphla монофилетски.[6] Ред Soricomorpha био је парафилетски, јер је породица ровчица (лат. Soricidae) у ближем сродству са породицом јежева (лат. Erineaceidae) него са другим породицама које су сврставане у ред Soricomorpha.[7] Породица јежева (лат. Erineaceidae) данас обухвата 24 врсте, које су груписане у 10 родова и 2 потпородице:
- Потпородица прави јежеви (лат. Erinaceinae)[8][9]
- Род Atelerix
- Atelerix albiventris
- Atelerix algirus
- Atelerix frontalis
- Atelerix sclateri
- Род Erinaceus
- Erinaceus amurensis
- Erinaceus concolor
- Erinaceus europaeus
- Erinaceus roumanicus
- Род Hemiechinus
- Hemiechinus auritus
- Hemiechinus collaris
- Род Mesechinus
- Mesechinus dauuricus
- Mesechinus hughi
- Род Paraechinus
- Paraechinus aethiopicus
- Paraechinus hypomelas
- Paraechinus micropus
- Paraechinus nudiventris
- Род Atelerix
- Потпородица гимнури (лат. Galericinae)
- Род Echinosorex
- Echinosorex gymnura
- Род Hylomys
- Hylomys megalotis
- Hylomys parvus
- Hylomys suillus
- Род Neohylomys
- Род Neotetracus
- Род Podogymnura
- Podogymnura aureospinula
- Podogymnura truei
- Род Echinosorex
Подврсте
- Atelerix algirus algirus (Lereboullet, 1842)
- Atelerix algirus girbanensis Vesmanis, 1980
- Atelerix algirus vagans Thomas, 1901
- Atelerix frontalis angolae (Thomas, 1918)
- Atelerix frontalis frontalis (A. Smith, 1831)
- Echinosorex gymnura alba (Giebel, 1863)
- Echinosorex gymnura gymnura (Raffles, 1822)
- Erinaceus concolor concolor Martin, 1838
- Erinaceus concolor rhodius Festa, 1914
- Erinaceus concolor transcaucasicus Satunin, 1905
- Erinaceus roumanicus bolkayi V. Martino, 1930
- Erinaceus roumanicus drozdovskii V. and E. Martino, 1933
- Erinaceus roumanicus nesiotes Bate, 1906
- Erinaceus roumanicus pallidus Stroganov, 1957
- Erinaceus roumanicus roumanicus Barrett-Hamilton, 1900
- Hemiechinus auritus aegyptius (É. Geoffroy Saint-Hilaire, 1803)
- Hemiechinus auritus albulus (Stoliczka, 1872)
- Hemiechinus auritus auritus (Gmelin, 1770)
- Hemiechinus auritus libycus (Ehrenberg, 1833)
- Hemiechinus auritus megalotis (Blyth, 1845)
- Hylomys suillus dorsalis Thomas, 1888
- Hylomys suillus maxi Sody, 1933
- Hylomys suillus microtinus Thomas, 1925
- Hylomys suillus pegunensis Blyth, 1859
- Hylomys suillus siamensis Kloss, 1916
- Hylomys suillus suillus Müller, 1840
- Hylomys suillus tionis Chasen, 1940
- Paraechinus aethiopicus aethiopicus (Ehrenberg, 1832)
- Paraechinus aethiopicus albatus Thomas, 1922
- Paraechinus aethiopicus deserti (Loche, 1858)
- Paraechinus aethiopicus ludlowi Thomas, 1919
- Paraechinus aethiopicus pectoralis (Heuglin, 1861)
- Paraechinus hypomelas blanfordi (Anderson, 1878)
- Paraechinus hypomelas eversmanni Ognev, 1927
- Paraechinus hypomelas hypomelas (Brandt, 1836)
- Paraechinus hypomelas sabaeus Thomas, 1922
- Paraechinus hypomelas seniculus Thomas, 1922
Галерија слика
-
Тамнопрси јеж Erinaceus europaeus -
Јежеви када се склупчају сакрију делове тела незаштићене бодљама -
Јежеви су углавном ноћне животиње -
Врх бодље јежа, снимљен електронским микроскопом -
Лобања јежа -
Врста Hemiechinus auritus -
Врста Atelerix albiventris
Извори
- ^ Hutterer, Rainer (16. 11. 2005). Don E. Wilson and DeeAnn M. Reeder, ур. Mammal Species of the World (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 212—219. ISBN 978-0-8018-8221-0.
- ^ „Прилог VIII Заштићене дивље врсте на територији Републике Србије”. pravno-informacioni-sistem.rs. Архивирано из оригинала 20. 02. 2020. г. Приступљено 28. 04. 2020.
- ^ „Јежеви”. Бионет школа.
- ^ Hutterer, R. (2005). "Family Erinaceidae". In Wilson, D.E.; Reeder, D.M. "Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference" (3rd ed.).
- ^ Savage, RJG & Long, MR (1986). Mammal Evolution: an illustrated guide
. New York: Facts on File. стр. 48–49. ISBN 978-0-8160-1194-0.
- ^ Robin MD Beck; Olaf RP Bininda-Emonds; Marcel Cardillo; Fu-Guo Robert Liu; Andy Purvis (2006). „A higher level MRP supertree of placental mammals”.
- ^ Roca, A.L.; G.K. Bar-Gal; E. Eizirik; K.M. Helgen; R. Maria; M.S. Springer; S.J. O'Brien & W.J. Murphy (2004). „Mesozoic origin for West Indian insectivores”.
- ^ Reiter C, Gould GC (1998). „Thirteen Ways of Looking at a Hedgehog”. Natural History. 107 (6): 52.
- ^ „WildlifeTrust.org.uk”. WildlifeTrust.org.uk. Архивирано из оригинала 12. 2. 2013. г. Приступљено 2013-02-28.
Литература
- Шорић, В. (1997). Морфологија и систематика хордата. Природно-математички факултет Крагујевац.
- Robin MD Beck; Olaf RP Bininda-Emonds; Cardillo, Marcel; Fu-Guo Robert Liu; Purvis, Andy (2006). „A higher level MRP supertree of placental mammals”. BMC Evolutionary Biology. 6: 93. PMC 1654192
. PMID 17101039. doi:10.1186/1471-2148-6-93. - Roca, A.L.; G.K. Bar-Gal; E. Eizirik; K.M. Helgen; R. Maria; M.S. Springer; S.J. O'Brien & W.J. Murphy (2004). „Mesozoic origin for West Indian insectivores”. Nature. 429 (6992): 649—651. PMID 15190349. doi:10.1038/nature02597.
- Hutterer, R.. "Family Erinaceidae". In Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. 2005. ISBN 978-0-8018-8221-0. стр. 212–219..
- Omori-Satoha, Tamotsu; Yoshio Yamakawab; Dietrich Mebs (новембар 2000). „The antihemorrhagic factor, erinacin, from the European hedgehog (Erinaceus europaeus), a metalloprotease inhibitor of large molecular size possessing ficolin/opsonin P35 lectin domains”. Toxicon. 38 (11): 1561—80. PMID 10775756. doi:10.1016/S0041-0101(00)00090-8.
- Drabeck, D.H.; Dean, A.M.; Jansa, S.A. (1. 6. 2015). „Why the honey badger don't care: Convergent evolution of venom-targeted nicotinic acetylcholine receptors in mammals that survive venomous snake bites”. Toxicon. 99: 68—72. PMID 25796346. doi:10.1016/j.toxicon.2015.03.007.
- Adrian, E. D. (1942). „Olfactory reactions in the brain of the hedgehog”. The Journal of Physiology. 100 (4): 459—473. PMC 1393326 . PMID 16991539. doi:10.1113/jphysiol.1942.sp003955.
- Suomalainen, Paavo; Sarajas, Samuli (1951-08-01). „Heart-beat of the Hibernating Hedgehog”. Nature. 168 (4266): 211. Bibcode:1951Natur.168..211S. ISSN 0028-0836. PMID 14875055. S2CID 4158610. doi:10.1038/168211b0 .
- Hof, A. R.; Bright, P. W. (2010). „The value of agri-environment schemes for macro-invertebrate feeders: Hedgehogs on arable farms in Britain” (PDF). Animal Conservation. 13 (5): 467—473. S2CID 82793575. doi:10.1111/j.1469-1795.2010.00359.x. Архивирано (PDF) из оригинала 2014-10-06. г. „Badger predation of hedgehogs was high in the study site and the main cause of death”
- David Wembridge. „The State of Britain's Hedgehogs 2011” (PDF). The British Hedgehog Preservation Society. Архивирано (PDF) из оригинала 2013-05-18. г.
- „The Complete Guide to Hedgehogs”. www.petmd.com. Архивирано из оригинала 16. 2. 2020. г. Приступљено 2020-02-16.
- Moss, Laura (2019-04-01). „Hedgehogs are a prickly issue in some states”. treehugger.com. Архивирано из оригинала 2020-10-18. г. Приступљено 2020-10-18.
- „Fauna selvativa e specie protette”. Corpo Forestale dello Stato. Архивирано из оригинала 2. 11. 2016. г. Приступљено 31. 8. 2014.
- „Hedgehogs pose prickly problem for native fauna”. Landcare Research media release. 17. 9. 2003. Архивирано из оригинала 2003-10-01. г. Приступљено 6. 12. 2011.
- Ross, David (14. 1. 2009). „18 Trappers Sought for Hebrides to Protect Birds from Hedgehogs”. The Herald. Архивирано из оригинала 10. 8. 2011. г. Приступљено 12. 6. 2009.
- „Hedgehog population plummets in UK countryside, research suggests”. BBC News. 22. 2. 2022. Архивирано из оригинала 22. 2. 2022. г. Приступљено 22. 2. 2022.
- „List of Hedgehog diseases”. Wildlifeinformation.org. Архивирано из оригинала 26. 7. 2010. г. Приступљено 2009-03-08.
